Izvor: Politika, 01.Jul.2014, 11:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpski kauboji iz Džeksona
Fotograf Lari Angijer iz kalifornijskog grada u kom se Božić slavi nadaleko čuvenom pucnjavom Amerikanaca našeg porekla, potomaka starih kopača zlata, godinama slika pravoslavne svetinje u SAD
Amerikanac Lari Angijer godinama nas gleda kroz objektiv fotoaparata. Mi, Srbi, činimo mu se sličnim Indijancima – gostoprimljivi smo i darežljivi poput njih. Kod Indijanaca i kod Srba nećeš ostati gladan.
Uz to dobri smo kao hrana kojom se tradicionalno gostimo, napominje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Angijer, verovatno ne znajući za onu našu „dobar k’o lebac”. A kako nas je Lari prvi put upoznao? Kao kauboje. Izistinske. On je rodom iz Džeksona u Kaliforniji, verovatno jedinog grada u SAD u kojem proslava pravoslavnog Božića odjekuje nadaleko. To je onaj grad u kojem lokalni Srbi posle liturgije izlaze na ulice i pucnjevima iz kratkih i dugih cevi obznanjuju rođenje Hristovo. Oni su potomci rudara koji su početkom devetnaestog veka osvajali Divlji zapad, tragajući za srećom kao kopači zlata.
– Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih u lokalnim novinama u kojima sam radio pisali smo o srpskoj proslavi Božića sa puškama. Pucnjavom su nastavljali tradiciju predaka koji su tako proslavljali Božić u stara vremena. Tada sam počeo da fotografišem, a zainteresovalo me je što je Božić dve nedelje kasnije od onog koji proslavlja većina Amerikanaca u decembru. To mi je bilo zanimljivo i tako sam počeo da razgovaram sa ljudima, da ih fotografišem i upoznajem. Kada sam saznao da je Crkva Svetog Save u Džeksonu, pored koje sam prošao mnogo puta, stara čak 100 godina, želeo sam da je snimim i zabeležim za našu istoriju. Tako sam počeo da odlazim u crkvu i fotografišem je u različitim prilikama, a sve je kulminiralo proslavom stogodišnjice pravoslavne svetinje – priča Lari.
Malo-pomalo, američki fotograf tokom godina je otkrio da osim tradicije božićnog prangijanja, pravoslavni Srbi imaju crkve oslikane nebesko plavim, stare u zlato okovane ikone i tihe manastire.
A onda se dogodilo prijateljstvo koje će ga odvesti u postojbinu srpskih kauboja iz Džeksona. Kada su se upoznali, ikonopisac Milivoje Milinković jedva da je znao ponešto engleskog, a fotograf Lari Angijer, valjda se razume, ni reči srpskog jezika! Ipak, našli su se i zbližili na nekom drugom univerzalnijem jeziku.
Lari Angijer
– Milivoje i ja smo istih godina, obojica smo odrasli u mestima stotinak kilometara udaljenim od velikih gradova, vizuelni smo tipovi. Potičemo iz različitih kultura, različitih sredina, ali nas je umetnost spojila. On je oslikavao Crkvu Svetog Save u Džeksonu, a ja sam je fotografisao i tako smo postali prijatelji. Meni se veoma dopao njegov rad, njemu moj. Onda me zvao da idem sa njim i fotografišem i druge pravoslavne crkve u Americi, u Libertivilu, Indijani... Ostali smo u kontaktu godinama. Jednom prilikom Milivoje mi je rekao: „Trebalo bi da dođeš u Srbiju da me posetiš. To sam i učinio 2009. godine” – kaže Angijer.
Bilo je to njegovo prvo putovanje van SAD. Sa Milivojem i prijateljima obišao je Oplenac, manastire Manasiju, Žiču, Ravanicu, Gradac. Kroz objektiv njegovog fotoaparata „prošla” su lica i predeli iz Beograda, Smedereva, Vranja, Novog Pazara... Škljocnuo je i prodavnicu mešovite robe u Brnjici gde trgovac za pultom i dalje uslužuje mušterije. Napravio je portret nasmejanog devedesetdvogodišnjeg Hamila u Dugoj Poljani, koji čuva svoje stado pored magistralnog puta. Ovekovečio je konjske taljige na ulicama Sjenice.
Između tvrde zemlje i dalekih belih oblaka uhvatio je u svoj kadar srednjovekovne manastirske crkve, ozarena lica monaha, dim iz kandila i službu u crkvi, unutrašnjost kupole iz koje nas gleda Hristos Svedržitelj. Svojom iskrenošću i otvorenošću stekao je poverenje ljudi iz crkve i postao „naš” Amerikanac, nezvanični hroničar života srpskih svetinja u SAD.
– Naši mediji često u vestima ne kopaju dovoljno duboko, ne gledaju celu priču. Moglo bi se reći da je to vrsta lenjosti ili možda kao novinar previše stvari treba da pokrijete, ali i da održite srećnim one koji vas finansiraju. Novinari često imaju agendu i rokove, ja to nemam. Mogu mesecima da radim na svojim slikama.Takođe, svi žele da vide loše stvari, ja ne želim. Ima dovoljno lošeg, ljudi žele da vide ono pozitivno i nadam se da je to ono što ja pokazujem – kaže Angijer.
Poseban utisak na njega je ostavio manastir Mileševa, gde je boravio nešto duže i sa prijateljima iz Srbije bio gost episkopa mileševskog Filareta. U monografiji objavljenoj povodom osam vekova postojanja ovog manastira, našle su se i Larijeve fotografije koje će uskoro, na izložbi pod nazivom „Pravoslavlje u Americi”, moći da vidi i beogradska publika. Lari je upoznao i naše vladike: fotografiju sa sadašnjim episkopom Jovanom šumadijskim ima i na svom fejsbuk-profilu, dok je zapadnoameričkog vladiku Maksima jednom prilikom, sa Milivojem, naravno, vozio sa aerodroma. Za srpske arhijereje kaže da su pristupačni i srdačni, a za srpske crkve da su bezvremene.
– Za fotografa, biti u pravoslavnoj crkvi je doživljaj, jer je sve tako vizuelno, u protestantskoj crkvi toga nema, pa ni u katoličkoj. Možda imate nekoliko prozora i statua, ali to je to. Ništa nalik ovome, gde ste okruženi prelepim ikonama. Mislim da vas to više povezuje sa duhovnošću nego čitanje Biblije ili slušanje propovedi. Ovde se osećate kao da ja sat okrenut sto godina unazad, svedok ste bezvremenosti – opisuje Lari.
Na svoj rodni grad, Džekson je naročito ponosan. U njemu, kaže, godina počinje i završava se Božićem. Jedan dočekuju pravoslavni kauboji u januaru, drugi u decembru slave oni pravi kauboji, farmeri za koje Lari kaže da su simbol američkog zapada i nezavisnosti.
Jelena Čalija
objavljeno: 01.07.2014.
