Izvor: Politika, 13.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpski imperativi
Posle posete Martija Ahtisarija postalo je jasno da rešenje za Kosovo i Metohiju neće nikako biti plod kompromisa kao što neće pružiti ni dovoljne garancije za opstanak Srba na toj zemlji. Ako pođemo od stava da Srbija ne može priznati nezavisnost Kosmeta – stav koji smatramo opravdanim iako ga ovde nećemo obrazlagati – pitanje je šta Srbija može da uradi u pomenutom kontekstu.
Nepriznavanje nametnutog rešenja je minimalna moguća reakcija države Srbije. Međutim, nema >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << potrebe da se zavaravamo da će srpsko neslaganje sa nametnutim rešenjem, naročito ako se radi o "konstruktivnom neslaganju", za šta se vrlo naivno zalaže bivši ministar spoljnih poslova Goran Svilanović, učiniti Kosovo manje nezavisnim ili pak obezbediti uslove za opstanak srpskog naroda u, još uvek, južnoj srpskoj pokrajini.
U slučaju nazavisnosti, i sa ovako predviđenim mehanizmima zaštite nealbanskog stanovništva, srpski narod će izgubiti, bez ikakve sumnje, Kosovo i Metohiju za sva vremena. Ni severni deo, koji je danas pod srpskom kontrolom i koji je, uostalom, tek 1959. godine pripojen Kosovsko-metohijskoj oblasti, neće opstati bez entitetske podele, suštinske autonomije, ili mehanizama koji onemogućavaju upliv albanske vlasti.
Potrebna decentralizacija, na koju ni Albanci ni velike sile sa zapada nisu spremni, političke je, a ne upravne prirode. Srbima sa Kosmeta potrebno je dati političku moć, a ne isključivo administrativne prerogative poput biranja komandira policijske stanice ili uprave nad osnovnim i srednjim školstvom ili bolnicama.
Nepriznavanje najavljenog rešenja Srbiji ništa ne donosi. Kosovo i Metohija će ubrzo steći punu nezavisnost a istom brzinom će Srbi s Kosova i Metohije nestajati. Albanci su bili uspešni u proterivanju Srba i kada nisu upravljali – u potpunosti ili uopšte – Kosmetom. Da li iko ozbiljno misli da će u proterivanju Srba biti manje uspešni kada budu nezavisni? Problem jedne čisto defanzivne, samim tim i sterilne pozicije, poput srpskog verbalnog neslaganja sa nametnutim rešenjem, leži takođe u činjenici da će jedan od uslova za prijem Srbije u EU kroz nekoliko godina, biti priznanje nezavisne države Kosova. U slučaju da EU prizna Kosovo i Metohiju, što će se verovatno desiti ako stvari nastave da idu ovim tokom, taj uslov će biti u potpunosti opravdan. Ako danas nismo spremni da učinimo ništa više od zauzimanja verbalnog stava, za nekoliko godina, kada Srba u pokrajini više ne bude, zaista će biti besmisleno i patetično opirati se dalje.
Da li se takav scenario donekle može sprečiti? Pasivnim stavom sigurno ne. Utoliko je možda ulazak srpske strane u pregovore sa izričitom tvrdnjom da ćemo Kosovo i Metohiju braniti isključivo političkim sredstvima bio pogrešan. Time smo se unapred odrekli poluge koju Albanci i danas vešto koriste. Izneti stav da Srbija kao suverena država, zadržava pravo na odbranu nacionalnih interesa svim raspoloživim sredstvima sam po sebi ne bi smeo da bude šokantan. Takav stav ne može da odmogne niti može da ostavi ravnodušnim nijednog od aktera koji učestvuju u procesu rešavanja kosovske krize.
Zaista, da li je mogućnost ulaska vojske Srbije na sever Kosmeta i zaustavljanje na Ibru, kao i spremnost srpske vojske da u slučaju potrebe odbrani srpske enklave u Pomoravlju i Štrpce, makar i privremeno, dok međunarodne snage ne preuzmu odgovornost za zaštitu enklava, danas potpuno nezamisliva? Neko bi emotivno reagovao i pomislio da bi to ponovo značilo rat, bombardovanje Srbije, izolaciju, jer prosto prevelika sila stoji ispred nas. Možda prevelika sila stvarno stoji pred nama, a možda je samo prevelik naš strah. Sigurno je sledeće: svaka bi država u sličnoj situaciji, u najmanju ruku, razmotrila jednu ofanzivniju opciju.
Iz konstatacije da smo iz jugoslovenske krize izašli kao poražena nacija mogu se izvući dva suprotna zaključka: da smo poraženi jer smo se borili, ili da smo poraženi jer se nismo dovoljno borili. Kada se događaji dobro promisle, od secesije Slovenije do danas, sasvim realno mogla bi izgledati teza da smo poraženi zato što se nismo dovoljno borili. Zato budimo iskreni prema sebi. Odbraniti srpske interese na Kosovu i Metohiji još je moguće. Prekinuti spiralu delimičnih ili potpunih poraza ne samo što je moguće, već je i potrebno, ako ne želimo da nam se država svede na "beogradski pašaluk". Boriti se protiv gubitničkog mentaliteta takođe je moguće. Taj put je težak, možda i opasan, ali je jedini. Pitanje je samo koliko smo mi za tako nešto spremni.
Istraživač-saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu
[objavljeno: ]
.jpg)
