Izvor: Danas, 22.Jan.2016, 23:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpski identitet
Otuda nije čudno što u Srbiji egzistira popriličan broj uglednih ljudi, takozvanih "najumnijih srpskih glava" - Dobrica Ćosić, na primer (o njemu će biti još reči) - koji su na jednoj etapi svog razvojnog puta bili na strani onih koji su zatirali srpski identitet, ubijali očeve i dede i proterivali kralja, da bi se posle izvesnog broja godina, hokus-pokusom obreli kao predvodnici borbe za srpski identitet i za rehabilitaciju ubijenih očeva i deda.
Kad god čujem popularnu >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << floskulu - a često je slušam - da je "srpska istorija teška i nepravedna prema Srbima", ne mogu a da se ne zapitam nisu li u stvari Srbi isto toliko teški i nepravedni prema istoriji koja je - iako nikoga ne mazi - u stvari krajnje blagonaklona prema ambicioznim srpskim tipovima bez ikakvog karaktera, stava i identiteta (osim nacionalnog) koji bi u svakoj drugoj istoriji slovili za mutivode i prevarante. Nešto u svemu tome ne štima, pomislih na dnu Marićevića jaruge. Uprkos prividnoj popularnosti i bezbrojnim, masovno čitanim novinskim feljtonima na istorijske teme, stičem utisak da osim srpskih istoričara, kojima je to profesija, hleb nasušni, srpska istorija u suštini nikoga ne interesuje, jer da je drugačije, ne bi redovno dopadala u šake avanturistima i propalicama skupljenim s koca i konopca.
Istorija međuvremena, eto, tako bi se, uz samo malo preterivanja, mogla nazvati srpska istorija, taj niz međuvremenâ provizorno povezanih sećanjima na pobedonosne ratove (koje, saglasno Ćosiću, Srbi posle izgube u miru), meteže, državne udare, demonstracije, gungule, kraljeubistva i - istorijski manje važne - povremene egzekucije političkih protivnika. Teško je - verovatno i nemoguće – pronaći zemlju poput Srbije u kojoj se toliko ništa ne događa i toliko ništa ne kreće, a u kojoj je, opet, sve toliko nestabilno i nestalno. Iako se nikuda ne kreću - a ako se ponekad i pokrenu, onda se kreću unatrag - Srbiju i njene građane baš ne drži mesto. Tokom dvesta godina, već sam to pomenuo, država Srbija je promenila silesiju zvaničnih imena, pseudonima i državnih znamenja; mogli bi se, možda, Srbija i Srbi objasniti sindromom Pavla Isakovića, kao država i ljudi koji ne žive u onom mestu gde se nalaze, nego priželjkuju da u neko drugo mesto odu, kao ljudi koji nikada nisu zadovoljni u onoj koži u kojoj jesu, nego kože menjaju, kao zmije. Kao vuk dlake. A ostaju isti. I ne samo da menjaju kože i svlakove - događa se to povremeno i na drugim, stabilnijim mestima – nego ni topografijom nisu zadovoljni; posle svakog periodičnog meteža i gungule, menjaju imena gradovima i ulicama, u šta sam se lično uverio dve hiljade i treće kada sam se posle izbivanja u inostranstvu vratio u zemlju i nekim poslom krenuo u Ulicu Save Kovačevića.
.jpg)
