Izvor: Politika, 23.Feb.2013, 16:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpski homo politikus
No, politikolozi znaju da je svaki poredak tu zato da bi odmah bio zaobiđen, a jednog dana i potpuno promenjen
Nemci su uvek znali kako da dočekaju istaknute strane političare i državnike. Počasna četa ili čak bataljon Bundesvera postrojen odmah pored aviona, vojna muzika uz prigušeno udaranje bubnjeva sve dok ne počne izvođenje himni. Zapravo, čim izađete iz aviona, a ono bubnjevi. U noćnoj atmosferi, to pojačava prusku vojnu prošlost, samo što Fon Moltke stariji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ne predaje raport. Nedostaju još i baklje u rukama vojnika, njih sam imao priliku da vidim u Celeu pri dolasku u Treću pancer-grenadirsku diviziju Bundesvera daleke 1987.
Dakle, ako je neko mislio da je nemački nacionalni i vojnički ponos umro u Aušvicu i da nikada neće oživeti, taj se prevario. Istina, Nemačka je prihvatila kolektivnu odgovornost, kolektivnu krivicu za holokaust, ali Berlinu je očito dosta da se nemačka istorija svodi na 12 godina nacizma. A upravo preko Srba i Srbije Bundesver se, odnosno Nemačka, vraća na evropsku i svetsku vojno-političku scenu. I nije slučajno da Srbi kažu da nema rata bez Nemaca. I Turaka. Još 1993. godine u Nemačkoj je vođena oštra politička debata o tome da li Bundesver treba da izlazi iz zone delovanja NATO-a. Kada je bivši kancelar Helmut Kol svečano obećao „da nikada više nemački vojnik neće stupiti na jugoslovensko tle”, on je imao u vidu istorijsko iskustvo Vermahta na Balkanu. Vremenom, Nemačka je zaboravila to iskustvo i Bundesver se umešao u jugoslovenske poslove i ratove. Nemirni nemački duh kao da se probudio, da li u funkciji preporoda Evrope, ili kao glavni arbitar kada sa Balkana odu Amerikanci? I upravo tu, opet se istorijski sreću Srbi i Nemci. Po ko zna koji put. Od Nemaca nam zavisi ulazak u EU, naš jedini put u svetlu budućnost. Nemci traže od Srba da se u ime svetle budućnosti odreknu Kosova, i da to bude što pre.
„Reč ima drug Pera, a neka se pripremi drug Steva”, slušali smo nekada na kongresima SKJ u bivšoj nam SFRJ. Slično nam je, manje-više uvijeno, sada poručeno iz Berlina: ako premijer Ivica Dačić ima problema sa ukidanjem srpskih institucija na severu Kosova, neka se na pitanjima oko Kosova više angažuje prvi potpredsednik vlade i ministar odbrane Aleksandar Vučić.
Balkanska politika Nemačke. Prema nama u Srbiji koji smo svi manje-više, zapravo, produkt jednog totalitarnog društva do prve prilike. Protagonisti ili naslednici vremena u kojem se reč „ličnost” pojavila dosta kasno, jer pre toga su u opticaju bile sintagme „narodne mase” i „ljudski faktor”. Mi ne volimo alternative, muči nas strah od izbora, plašimo se samostalno donesenih odluka, plašimo se čak i da samostalno mislimo, kod nas je sve ili da, ili ne. Ili život, ili smrt. Naš umor, ili zamor, nije fizičkog, već psihološkog porekla, naša hronična potištenost posledica je nedostatka energije za život punim plućima, a ta energija se crpi iz slobode i nezavisnosti. Za koju je potrebna dobra ekonomija. Koja je nemoguća uz tajkune pljačkaše. Naravno, sloboda je prevashodno osećaj lične bezbednosti, pa i to da kada kupim mleko da mi garantuju da u njemu nema otrovnih sastojaka.
Dakle, da li ste nekada u bivšoj Jugi, onda kada su krajem osamdesetih godina nastupile određene nestašice, čekali u nekom redu? Pa se u prvom satu čekanja nervirate, posle postajete spokojni i zapadate u trans apatije. Onda se možda i zapitate: zašto sve to podnosimo? I nastavljate da podnosite. Inercija straha, neobjašnjivo pokoravanje sudbini ili geni preneti sa roditelja na decu...
Kakve sve to ima veze sa najnovijom porukom iz Berlina upućenom Beogradu? U Nemačkoj neke spoljnopolitičke debate, pa i ona povodom pitanja Balkana i Srbije, ponekad osciluju između konkretnog i neosnovanog. Nemačka će samoj sebi, a pogotovo partnerima u inostranstvu zadavati još zagonetki. „Zemljo zagonetki i bola, budi svetla i radosna”, pisao je o Nemačkoj 1846. godine Hajnrih Hajne u svom zaveštanju. Ima li koga danas od domaćih autora da nešto slično napiše o Srbiji? Ili su svi srpski homo politikusi otišli u pragmatičare? Jer teoretičari haosa u Srbiji konstatuju da je stvarnost u postmodernoj ničijoj zemlji u međuvremenu postala tako komplikovana, da se i „ulazak u realnost” mora odvijati haotično. Naši će psiholozi tome dodati da su naši političari najkreativniji kada su na rubu svog posla. Filozofi će vam reći da samo iz protivrečnosti tipa „srpske institucije na severu Kosova – institucije Srba na severu Kosova” može da izraste u nešto novo. Da li i bolje, to niko ne zna.
No, politikolozi znaju da je svaki poredak tu zato da bi odmah bio zaobiđen, a jednog dana i potpuno promenjen. U sudaru sa stvarnošću naši pragmatičari vode glavnu reč, a svi mi ostali verovatno živimo u jednom prividnom svetu, koji vrlo nerado napuštamo, u kojeg možda verujemo, ali u kojeg se više ne pouzdajemo. Prosto, trljamo oči...
Miroslav Lazanski
objavljeno: 23.02.2013.
.jpg)
