Izvor: Politika, 18.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpske evropske propusnice
Posle svrgavanja Miloševića nije bilo dileme da Srbija treba što pre da se nađe u društvu demokratskih zemalja. Tu njenu želju zdušno je tada podržala demokratska Evropa. Dileme i zastoji usledili su kasnije, kao rezultat neslaganja unutar dosovske koalicije o odnosu prema nacionalističkoj prošlosti, s jedne, i demokratskim reformama, s druge strane. Ali i zbog nerazumevanja spoljnog faktora kojom i kakvom se politikom na najbolji način pomaže jačanju demokratije i suzbijanju snaga nacionalističke >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prošlosti.
Kosovo je dobar primer nedovoljnog razumevanja srpskih vlasti i međunarodnog faktora. Na putu te saradnje isprečila su se dva nepovoljna toka događaja: kameleonski povratak politike prethodnog (Miloševićevog) režima na političku scenu Srbije i preokret u američkoj politici prema rešavanju statusa pokrajine (od suštinske autonomije ka nezavisnosti). U tome je, rekao bih, jedan od ključnih razloga zašto je kosovski problem sada eskalirao do tačke usijanja.
Nepovoljan tok zbivanja u vezi sa Kosovom nije, međutim, mogao da Srbiju skrene sa strateškog pravca prema Evropskoj uniji. Ali je, bez sumnje, otvarao neke dileme. Jedna od ključnih jeste da li su kosovsko pitanje i članstvo u EU međusobno povezani? Za sada, EU nastoji da članstvo Srbije uslovljava isključivo izručivanjem Ratka Mladića Haškom tribunalu. Mada je nedavnom izjavom francuskog ministra spoljnih poslova Bernara Kušnera Beogradu upućena poruka da bi rešenje kosovskog pitanja olakšalo pristup Srbije Uniji. Na taj način se stavlja do znanja da ipak postoji neka "tajna veza" između ta dva pitanja. Kosovski Gordijev čvor bi, međutim, možda mogao uspešno da bude razrešen ukoliko Evropa bude u stanju da iznedri neko evropsko rešenje za Kosovo, kojem bi privolela i SAD, i kome bi Beograd trebalo da ide u susret.
Druga je značajna dilema koliko je pristup Srbije EU uslovljen prethodnim učlanjenjem u NATO. Šef delegacije Evropske komisije u Beogradu Žozef Ljoveras izričito je rekao da je državama zapadnog Balkana ulazak u NATO – uslov za prijem u EU. Zašto se taj uslov traži samo od zemalja zapadnog Balkana, iako neke članice EU (Austrija, Švedska, Finska, Irska) nisu u članstvu vojne organizacije? Nasuprot Ljoverasu, bivši francuski ministar odbrane Alen Rišar tvrdi da principi EU ne dopuštaju takvu vrstu uslovljavanja. Neuobičajeno je, doista, da vojna legitimacija bude propusnica za političko-ekonomske asocijacije. Zar ne bi trebalo da je obratno – prethodno učlanjenje u uniju država, pa onda, eventualno, u vojni savez?
U vreme najnovijih varničenja između svetskih sila osobito je važno i da aktuelna vlast ne dopusti da se Srbija pretvara u poligon obnavljanja "hladnog rata" između SAD i Rusije. To ne priželjkuju ni Moskva ni Vašington, uprkos učestalim međusobnim neslaganjima u novije vreme (raketni štit, Iran, Kosovo...). Umesto ostrašćenog svrstavanja i podele sveta na "sile dobra" i "sile zla", trebalo bi imati u vidu: prvo, da je u SAD u toku preispitivanje principa na kojima se zasniva aktuelno svetsko liderstvo, u kojem centralno mesto zauzimaju zahtevi da se dosadašnja "tvrda" spoljna politika, oslonjena na vojnu premoć, zameni "mekom" politikom zasnovanom na američkim liberalnim vrednostima; drugo, ujedinjenju Evrope ne pogoduje hladnoratovska konfrontacija SAD i Rusije, ne samo iz energetskih razloga; treće, u Rusiji se ne zaboravlja kako je vojno moćni Sovjetski Savez izgubio bitku sa Amerikom na životnim pitanjima (ljudske slobode, životni standard). Teško je poverovati da bi ta zemlja ponovo rizikovala sličan slom. Rusiji, pre nego povratak u autoritarno-imperijalnu prošlost, više odgovara ekonomsko snaženje i demokratski preobražaj, jer joj jedino takav smer može obezbediti status globalne sile.
Ako je Evropskoj uniji stalo do dobrih susedskih odnosa i strateškog partnerstva sa Rusijom (nedavna izjava Solane), zašto bi Srbija bila manje zainteresovana za slično? Njen strateški cilj – učlanjenje u EU sasvim je kompatibilan s razvojem dobrih odnosa sa Rusijom. Previše se pušta mašti na volju ako se poklapanje ruskih i srpskih interesa u vezi sa Kosovom uzima kao nesporni dokaz da sigurno klizimo u status ruske gubernije. U istorijskoj svesti srpskog čoveka, i pored svih turbulencija proteklih godina, ipak je sačuvano nešto od otpora prema satelitskom potčinjavanju zemlje.
Nesumnjiva je istina da se današnji položaj Srbije u najvećoj meri određuje u trouglu SAD, EU, Rusija. Ali ne do kraja. Njena spoljna politika morala bi mnogo više nego u poslednjih petnaestak godina da neguje svestrane veze i saradnju sa zemljama u razvoju. Ne samo iz ekonomskih razloga, već zbog činjenice da raste njihova međunarodna uloga. Iako je nestankom bipolarnog sistema opao uticaj nesvrstanih zemalja, Srbiji ne bi bilo suvišno da ne samo obnovi već i da pojača saradnju sa tim zemljama, oslanjajući se i na stečeni moralni kapital bivše SFRJ u toj oblasti...
Najzad, u strategiji spoljne politike Srbije posebno mesto treba da ima njeno zalaganje za jačanje uloge UN u svetskim poslovima. Bez UN svet bi bio daleko nesigurnije mesto življenja. Alternativa Ujedinjenim nacijama je privatizacija čovečanstva od strane "koncerta velikih sila" koju smo imali u 19. i početkom 20. veka.
publicista
[objavljeno: ]
.jpg)
