Izvor: Politika, 04.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpska "mučenica"
Vreme je za sabornost, Srbija je na kolenima, sile "zla" su udarile tamo gde najviše boli: u rakiju "šljivovicu".
Naime, titulari ovog veličanstvenog pića će ubuduće, ravnopravno s nama, biti Bugarska i Češka. Šegrti su još jedared nadigrali majstora od kojeg su učili zanat... Za proboj na tržište Evropske unije naša će "šljivka" morati da nosi prefiks "srpska".
Reč je o takozvanom brendiranju i još jednoj propuštenoj šansi da se u nečemu nametnemo kao lideri. Ni prvi i, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << po svemu sudeći, ni poslednji put.
Verovatno će mnogi reći da ovo i nije tako loš epilog?!
A zapravo je dobar koliko i to da za "mercedes" mora da se napominje da je "nemački". Mi kao da živimo za pleonazme...
Znam da rakija nije naš izum (ali smo proizvodnju doveli do granica umetnosti) i ovo nije lelek nad tužnom sudbinom i svetskom nepravdom. Krivica je isključivo naša, jer nikako da shvatimo da su te "male" stvari naš najjači adut na koji možemo da zaigramo. Ne mislim samo na rakiju, naravno (ne mislim pri tome ni na "juga"). Fali li šta Švajcarskoj što je poznaju po siru, satovima i čokoladi?
Rečju, tradicija je naša najprepoznatljivija robna marka i valjalo bi, s ukusom i merom, komercijalizovati štošta iz nje. Eto, ima ko hoće ako mi nećemo...
Jednaka nas borba čeka i za starateljstvo nad: manastirkama, travaricama, stomaklijama, lincurama, vinjakom... Pojagmiše se "hraniteljske porodice" da udome našu siročad. Vala i može im se kada su im roditelji mutavi, gluvi i slepi.
To što smo flašice, iz najiskrenije ljubavi i milosti, zvali "unučićima", ne dokazuje apriori rodbinsku povezanost. Ište Evropa još nešto osim uvida u deseterce i pradedovska, usmena predanja o filigranskim kazandžijama i gradiranom pupčaniku.
Ako li, pak, ispravimo ovu "krivu Drinu", eto nama brendiranih i standardizovanih proizvoda, a s njima i nove muke.
Zamislite, recimo, svadbu na kojoj kum neće da podigne zdravicu, jer rakija nije prošla potrebnu standardizaciju. Slavu na kojoj domaćin nazdravlja Bogu, svecu i ISO standardu. Ili kafanska veselja, pre kojih je konobar dužan da održi video-prezentaciju, kaže pokoju o geografskom i hemijskom poreklu naručenog pića i izgovori naziv: "mučenica" na službenim jezicima Evropske unije... Kuku i lele!
More, samo da nam ne dirnu u gibanicu i ajvar. Biće gerile, čini mi se.
Sve-sve, ali kako da pod stare dane ubeđujem babu da je receptura za pitu koturaču zapravo skandinavskog porekla i da ubuduće svaki njen kontakt s tepsijom podleže zakonima o zaštiti intelektualne svojine.
To što su joj se preci provukli kroz rupe u zakonu ne znači da će i ona biti iste sreće. Došlo je vreme da neko odgovara zbog lenjosti države da zaštiti svoje osobenosti.
Moja baba – za primer ostalima.
[objavljeno: 04/10/2007]
