Izvor: Politika, 03.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srešćemo se u Kabulu
NATO bez Rusije je NATO protiv Rusije.
Mogućna alternativa je samo preobražaj Atlantskog pakta, eventualno u organizaciji koja s njom sarađuje. Izgleda da su pobornici te ideje Nemačka i Francuska. One zahtevaju da se zastane u žurbi da se na stepenicu bliže članstvu propuste Gruzija i Ukrajina. Berlin i Pariz smatraju nesvrsishodnim da se sadašnjom žurbom nepotrebno iritira Rusija. Medvedev obećava nešto novo, i razumno je pružiti Rusima priliku.
Stavom da se o >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vrlo važnom pitanju ekspanzije Atlantskog saveza „čuje i Rusija”, nemačko-francuska politička osovina EU ostavlja utisak „revizionističke” u odnosu na doktrinu po kojoj ni jedna nacija van NATO-a, velika ili mala, „ne može imati veto nad procesom širenja pakta”. Fundamentalisti NATO-a imaju utisak da to nepriznato pravo na veto upravo koristi Moskva – time, što Berlin i Pariz zahtevaju da se u vezi s Tbilisijem i Kijevom čuju i ruski razlozi.
Kako međunarodni odnosi nisu teren, na kojem je uputno zamarati se idealima pravde i pravičnosti, objašnjenje franko-nemačkog (ali, izgleda, i ne samo njihovog!) „razumevanja za Ruse” je u drugačije raspoznatim interesima tih država. Znači, Berlin i Pariz, a videće se i ko sve još (u Bukureštu, događaj je, dok se ovo piše u samom toku, i još bez ishoda), imaju praktične motive za to da se s Moskvom drugačije počne stranica.
Predsednik SAD Buš, potrudio se da u Rumuniji, poslednji put na samitu, pred poslednji susret s predsednikom Putinom i verovatno poslednji put službeno u Evropi, ostane uz zastavu NATO fundamentalizma. Buš želi da deluje pobednički. Makar i dok stoji na brodu „Bušovih ratova”, s vodom iznad palube, a uz sasvim jasno saznanje NATO-Evropljana da je alijansi najviše naškodila baš njegova američka politika, naprežući je do granica iskušavanja savezničkih lojalnosti. Svi proklinju „Bušov Irak”, a i najverniji gunđaju da će okrenuti leđa i napustiti „Bušov Avganistan”.
Na primer Kanađani, ukoliko im se što pre ne pronađe neko pojačanje.
Ipak, tvrdokoran stav Mohikanca, koji odlazi ne menja suštinu „proruski” promenjenih NATO-stvari. Ali, promena ima i u Rusiji, pa se čini da svež vetar duva sa obe strane i moglo bi se dogoditi da jubilarni skup pakta u Strazburu (1949-2009) osvane prožet idejom o saradnji, a ne više konfrontaciji Zapada s Rusijom. I Moskva je izvukla svoje pouke i približila se zaključku da je potrebno biti realniji i ne baviti se sve vreme „ekspanzijom”. (Zašto, „ekspanzija”? „Pravilnije bi bilo reći ’otvaranje’ NATO-a, jer inicijativa uvek potiče od zemalja koje žele da se priključe”, Tatjana Parhalina, izuzetno preporučljiv intervju „Politici” 2. aprila 2008).
Lokacija prvog potencijalnog rukovanja „rusko-zapadnog saveza” je Avganistan, u kojem je NATO „prenapregnut preko granice moći”
(primetio je Putin). Moskva ne likuje. Naprotiv, radije ne želi da misli na užasavajuću mogućnost da se taj rat izgubi s obzirom na razjareni „islamizam”, koji bi kroz meki trbuh centralne Azije i Uzbekistana brzo bio kod ruskih granica.
Na početku rata (2001), Putin je priskočio ustupanjem sovjetskih baza i prolaznih koridora. U predusretljivosti se posustalo kada je Vašington počeo kampanju tzv. demokratskih revolucija, s idejom da bi se jedna možda mogla izvesti i u Rusiji.
U Bukureštu, bez obzira na Ukrajinu i Gruziju, raspoloženje je da se stvari svedu na bitno, a da se neugodnosti uklone u stranu. Savet Rusije i NATO-a ponovo iznosi na sto „savezničke usluge” Rusije u borbi protiv terorizma. Buš i Putin baviće se time i u Sočiju, o vikendu. A šef Uzbekistana Karimov, jedan od ruskih saveznika u centralnoj Aziji, tu je da bi potvrdio da su dve ključne baze (Tengiz i Harši-Hanabad, iz koje je Amerikancima nedavno „pokazan put kući” ) i granični most nad Amu Darjom ponovo na usluzi natovcima. Tranzit železnicom, iz Evrope u Avganistan,dobija signal prolaza.
Sadržaj paketa koji alijansa zauzvrat nudi Moskvi nije poznat. Bilo bi logično da u njemu bude više onog što biraju Nemci i Francuzi, a manje iz „butika Buš”. Čini se da je NATO u fazi kada je Evropa glasnija.
Petar Popović
[objavljeno: 04/04/2008]
.jpg)
