Izvor: Vesti-online.com, 21.Sep.2015, 21:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sreli se posle 62 godine
Zakleli su se da će se, ako prežive Tršćansku krizu, sresti čim se vrate u rodni kraj (Novi Pazar i Sjenicu) i da će zajedno proslaviti "svoj novi život".
Na sreću, rata za Trst nije bilo, sve se srećno završilo, prošle su od tada 62 godine, a Nasuf Muratović (83) iz Novog Pazara i Alija Mujović (87) iz Sjenice, iako su sve vreme živeli na udaljenosti od samo 50 kilometara i želeli da se vide, sreli su se tek pre nekoliko dana.
Susret dvojice nekadašnjih >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << vojnika iz bivše Juge bio je veoma dirljiv, dogodio se na novopazarskoj robnoj pijaci, gde Muratović ima tezgu, a kumovao mu je Muratovićev sin Hidajet koji je godinama slušao priču o očevom najboljem drugu, kome je izgubio trag, danima i noćima provedenim u rovu, sigurnoj smrti kojoj su se nadali i srećnom završetku...
- Od kada znam za sebe otac je samo pričao o Aliji sa Peštera koji mu je u rovu kod Trsta spasao život. Nije se više sećao ni prezimena, nije znao gde živi, niti kako izgleda... Čak je imao i informacije da se odselio u Tursku - priča Hidajet Muratović i dodaje:
- Tragao sam za Alijom, ali potraga je bila teška, jer se svaki treći čovek na Pešteru zove Alija, nikakvih slika i drugih informacija nisam imao... Sada kada sam ga pronašao i kada se sreo sa mojim ocem, saznao sam da su se "drugovi iz Trsta" više puta sretali, da je Alija pazario kod mog oca, ali da jedan drugog nisu poznavali, a godine i decenije su prolazile, obojica su starili i menjali se - naglašava Hidajet.
- Presudio je jedan pešterski vašar i jedna emisija na lokalnoj televiziji u Novom Pazaru. Sasvim slučajno moj otac je gledao snimak vašara i u jednom trenutku je povikao: "Eno mog druga. Ovo je Alija, visok, ima brkove, liči mi na njega..." Zamrzli smo snimak i počeli potragu po Pešteru, ljudi su brzo prepoznali Aliju Mujovića iz Sjenice. Kad sam ga posetio u Sjenici pitao sam ga da li je u Trstu delio rov sa jednim Novopazarcem. Odmah se setio mog oca, i imena i prezimena, potom je sve bilo lako. Kada je ovih dana Alija došao na lečenje u Novopazarsku Banju, sačekao sam ga na autobuskoj stanici i odveo na pijacu kod Nasufa i rekao mu: "Evo tvog ratnog druga" - veli Hidajet.
- Dugo su se grlili i plakali, a potom i radovali. Kad se Alija vrati iz banje napravićemo slavlje u Novom Pazaru - priča Hidajet.
- Presrećan sam što sam uspeo da sretnem Nasufa, imam 87 godina, mislio sam umreću, a sresti se nećemo. Služili smo vojsku u kasarni u Lovranu, u streljačkoj pešadiji, za sve vreme Tršćanske krize bili smo na granici zajedno u rovu, na prvoj liniji, svaki dan smo se gledali sa italijanskim vojnicima... Čak smo dobili i informaciju da smo žrtvovani, da prvi udar ide po nama i da ga ne možemo preživeti. Bez obzira na tadašnji patriotizam, ratnički entuzijazam i odlučnost da za Tita i otadžbinu položimo svoje živote, bilo je i straha. Alija kao stariji mi je pomogao da napišem oproštajno pismo za porodicu koje je bilo u njegovom džepu, a njegovo u mom. Nadali smo se da će taj prvi udar bar jedan od nas preživeti - priča Nasuf Muratović.
Iako su u poznim godinama, Alija i Nasuf su još vitalni. Nadaju se da će se češće sretati i da će imati dovoljno vremena da se sete svega što su u vreme Tršćanske krize preživeli.
Nastavak na Vesti-online.com...
