Izvor: Politika, 12.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sredoje prkosi Zemljinoj teži
Poslednji milanovački odžačar ni sam ne zna na koliko se odžaka popeo pa provukao metalnu četku nalik ježu
Gornji Milanovac – Dok je odžaka, biće i odžačara. Ovaj mladima neprivlačan zanat, uprkos svemu, opstaje, često zahvaljujući jednom jedinom odžačaru u čitavom naselju. U Gornjem Milanovcu, taj „čuvar vatre” starog zanata je Sredoje Davidov: ni okolna sela i varošice nemaju majstora za dimnjake, pa Sredoje ima pune ruke posla. Njemu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je 62. godina, a ne zna se ko će posle njega čistiti odžake i donositi drugima sreću, što je drevno verovanje koje se odnosi na susret sa odžačarom.
– Bilo je mladića koji su počinjali da uz mene uče zanat, ali kad se nađu na visini, na sredini strmog krova, napune gaće. Dvojicu sam morao gotovo da snesem na zemlju, drhtali su ko pihtije. A gledaj mene: verem se poput veverice, stojim na odžaku kao roda, mene Zemljina teža ne privlači – hvali se omaleni Sredoje, koji, dok nam ovo priča, istovremeno čisti dimnjak na krovu jedne od milanovačkih kuća.
Sredoje Davidov je rođen u Srpskoj Crnji, ali nije voleo banatsku ravnicu, pa je još kao mladić došao u šumadijska brda. I ona su mu, kaže u šali, bila niska, pa je počeo da se penje na krovove! To čini više od dve decenije. Čistio je odžake svuda i svakome, zvali su ga i u ponoć da čisti zapušena grla dimnjaka, jer je „čeljad htela da se podavi od dima".
– Zato, kad idem ulicom, svi me zaustavljaju: policajci, vatrogasci, popovi, domaćice... I direktori i doktori uspore automobile da bi me pozdravili. A to čoveku godi. I svi vole da me susretnu, kažu da im donosim sreću – govori Sredoje, pa navodi dva slučaja kao potvrdu svojih reči:
– Dođem da očistim odžak kod nekog Krleta, zvonim na vratima, a njegova gospođa jednom rukom mi otvara, a drugom drži slušalicu telefona i razgovara sa nekim. Samo što sam prekoračio prag, ona baci slušalicu, zagrli me i poljubi u obraz: „Doneo si mi sreću, upravo sam osvojila 86.000 na kvizu!". Drugi put, u kafani u Nevadama, dvojica igraju karte u pare. Jednom nikako ne ide od ruke, ali kad sam ja pomerio svoju stolicu i stao da kibicujem njegovu kartu, sreća se okrenula i čovek je počeo da prevlači novac na svoju stranu stola!
Sredoje kaže da ni sam ne zna na koliko se krovova popeo, kroz koliko je odžaka provukao svoju metalnu četku nalik ježu, ali da ta brojka sigurno nije manja od nekoliko hiljada. Da bi odžaci počeli da „vuku" dim, morao je iz njih, osim čađi, svašta još da vadi: flaše, pegle, zupčanike, čunkove, sekire, trnokope, krupno betonsko grumenje..
– Vadio sam žive i mrtve čavke i sovuljage, iz jednog sam izvukao novčanik, nažalost, prazan. U narodu postoji verovanje da u odžacima stanuju đavoli. Ne verujem u to, ali ako su i bili u onima koje sam čistio, sigurno sam i njih izbacio – uveren je Sredoje.
Odžačarstvo je težak, prljav i opasan posao. Najgore je kad ima na krovu snega ili leda. Ipak, Sredoju se nije desilo da se, hodajući po krovovima, oklizne i povredi. Ipak, jednom se jeste okliznuo sa ivice krova, i to vlastite kuće, pao i prošao samo sa povredom arkade iznad desnog oka.
– Tog dana nisam bio odžačar, nisam čistio dimnjak, nego sam popravljao crep, a samo odžačare sreća prati – obrazlaže jedinu nezgodu na krovu.
B. Lomović
[objavljeno: 13/04/2008]
.jpg)
