Izvor: B92, 11.Jul.2015, 08:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srebrenica: Sudovi, presude, odluke
Polemiku o tome da li je zločin u Srebrenici genocid ili ne, trebalo je da razreši presuda MSP iz 2007.
Sud je masakr civila okarakterisao kao genocid. Tom presudom Srbija nije proglašena krivom za genocid u Srebrenici, međutim jeste za nesprečavanje genocida. To je prva presuda koja je događaje iz 1995. godine označila genocidom.
Neki od lidera Vojske Republike Srpske su osuđeni za najteže zločine, uključujući i za genocid i genocidnu nameru i određena im >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << je doživotna zatvorska kazna. Konačan kraj sudskih procesa u vezi sa Srebrenicom trebalo bi da dođe presudama na suđenjima Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću.
Pored pripadnika VRS, za ubijanje civila u okolini Srebrenice su osuđeni i članovi paravojne formacije “Škorpioni“.
Srbija je svoj stav prema zločinu u Srebrenici izrazila usvajanjem Deklaracije o Srebrenici u Narodnoj skupštini Republike Srbije 2010. godine.
U 60 godina dugoj tradiciji Međunarodnog suda pravde nije se dogodilo da jedna država optuži drugu za genocid. Novu stranicu istorije ispisala je Bosna i Hercegovina, 1993. godine kada je u njeno ime tužbu podneo tadašnji savetnik bošnjačkog lidera Alije Izetbegovića, američki profesor Frensis Bojl.
Srbija i Crna Gora, kao naslednice SR Jugoslavije su oslobođenje optužbi za genocid, ali im je na teret stavljeno to što nisu sprečile da se masakr u zaštićenoj zoni Srebrenice dogodi.
Ipak, pre nego što krenemo sa pričom o presudi, valja se vratiti na početak i pojedine nedoumice u vezi sa tužbom BiH. Naime, 1993. godije SR Jugoslavija nije bila članica UN, samim tim nije morala da priznaje Konvencije o genocidu UN i da bude optužena za njeno kršenje.
Stav vlasti na čelu sa Slobodanom Miloševićem bio je da je Jugoslavija nepravedno izopštena iz UN i 1997. godine je podneta protivtužba. Ona je četiri godine kasnije povučena, međutim, tada je već bilo kasno za razgovore o tome da li je država van UN bila u obavezi da poštuje pravila UN.
Pitanje da li SRJ/SCG/Srbija može da bude učesnica procesa pred MSP pojavilo se i nakon tužbe koju je Beograd podneo protiv NATO, za bombardovanje 1999. godine. MSP je status SR Jugoslavije ocenio kao atipičan i odbacio tužbu uz obrazloženje da SRJ nema pristup sudu i da SRJ nije obavezana Konvecijom o genocidu koji je potpisala bivša SFRJ.
Da situacija bude još komplikovanija, 2001. godine je SRJ potpisala Konvenciju o genocidu, ali ne potpuno. Van priznanja Jugoslavije ostao je član 9. Konvencije koji je osnov za nadležnost MSP. To je bio argument srpskocrnogorske strane na suđenju, pravni tim je insistirao na tome da sud nema nadležnost u slučaju tužbe BiH protiv SCG.
Tužba Sarajeva je veoma širokog opsega i obuhvata direktnu umešanost SRJ u genocid na prostoru BiH, sa akcentom na zločin u Srebrenici. Pored toga, Beograd je optužen za nemar u prevenciji i zaštiti od genocida, kao i za odbijanje da pred nadležni sud za ratne zločine u Hagu izvede optužene za genocid.
Na početak suđenja se čekalo do 2006. godine. Trajalo je od 27. februara do 28. marta i obuhvatalo je dve runde izlaganja pravnih timova dve države, kao i jednu u kojoj su svoje iskaze dali veštaci i svedoci.
Završna reč izrečena je 9. maja 2006. godine, a presuda 2007. godine. Predsednica sudskog veća koje je činilo petnaestoro sudija, Rozalin Higins, u višesatnom obrazlaganju presude navela je da je Srbija oslobođena direktne odgovornosti za genocid kao i obaveze da isplati ratne reparacije.
Ipak, zvanični Beograd je proglašen odgovornim jer nije učinio ništa da spreči genocid u BiH, iako je mogao da utiče na Vojsku Republike Srpske i političare u Banjaluci. Presudom je demantovano da je genocid izvršen na čitavoj teritoriji BiH i navedeno je da elementi genocida postoje samo na teritoriji Srebrenice.
Srbija je proglašena krivom za nepoštovanje dve privremene zaštitne mere koje je izdao MSP u aprilu i septembru 1993. godine, kada je SRJ naloženo da učini sve kako bi sprečila genocid, odnosno da utiče na vojne ili paravojne formacije pod njenom kontrolom da ne počine zločin tih razmera. Sud je utvrdio da jugoslovenske vlasti nisu bile svesne ozbiljnosti situacije.
Sudsko veće je navelo i da drugi zločini koje su počinile srpske vojne snage od 1992. do 1995. godine ostaju na nivou ratnih zločina i da se ne mogu kvalifikovati kao genocid, a Higinsova je insistirala da se MSP bavio genocidom u pravnom i užem smislu, kao i da tema nisu bili ratni zločini niti zločini protiv čovečnosti.
Prema presudi, počinitelji genocida nisu bili pod efikasnom kontrolom vlasti SRJ, a u julu 1995. godine ni politička tela Republike Srpske ni Vojska Republike Srpske nisu se mogli smatrati instrumentima SRJ, već su posedovali autonomiju.
Takođe, Higinsova je istakla da komandant VRS Ratko Mladić i drugi oficiri uključeni u masovna ubistva nisu mogli automatski da se smatraju pripadnicima Vojske Jugoslavije niti predstavnicima SRJ.
U jednom delu presude pominje se paravojna jedinica “Škorpioni“, čiji pripadnici su streljali zarobljene muslimane, ali Sud nije mogao da obezbedi dokaze da je ta jedinica bila zvanično telo SRJ, niti da je zločin počinila po naređenju zvaničnog Beograda.
“Škorpioni“ su postali tema tek 2005. godine, kada je na suđenju bivšem predsedniku Jugoslavije Slobodanu Miloševiću u Hagu prikazan snimak brutalnog ubijanja muslimana u okolini Srebrenice za vreme rata u BiH.
Snimak koji je napravio jedan od pripadnika “Škorpiona“ objavljen je 1. juna 2005. za vreme svedočenja policijskog generala Obrada Stevanovića. Već sledećeg dana policija je u Šidu uhapsila komandanta te jedinice Slobodana Medića i još nekoliko njegovih potčinjenih.
Nešto manje od dve godine kasnije pred Većem za ratne zločine izrečena je presuda petorici pripadnika “Škorpiona“ za ubistvo šestorice muslimana. Slobodan Medić i Branislav Medić su osuđeni na 20 goina zatvora, Aleksandar Medić na pet, Aleksandar Vukov je oslobođen, a Pero Petrašević, jedini koji je priznao zločin, osuđen je na 13 godina. Slobodanu Davidoviću je suđeno u Hrvatskoj. Dobio je 15-godišnju zatvorsku kaznu.
Ipak, 2008. godine Vrhovni sud Srbije je uvažio žalbe branilaca dvojice osuđenih. Branislavu Mediću je kazna smanjena na 15 godina, a Aleksandar Medić je oslobođen.
Slobodan Medić je na glavnom pretresu suđenja potvrdio da je jedinica “Škorpioni“ formirana 1991. godine u sastavu Vojske Jugoslavije kao redovna jedinica sa zadatkom da deluje na području BiH i Hrvatske, kao i da je po potpisivanju Dejtonskog sporazuma preseljena u Srbiju.
Poslednja presuda, doneta 10. jula ove godine odnosi se na bivši pripadnika "Škorpiona" Milorada Momića, koji je osuđen na 15 godina zatvora zbog ubistva šestoro srebreničkih Bošnjaka 1995. u Trnovu pred sudom u Osijeku.
Pred Haškim tribunalom se za organizovanje jedinice “Škorpioni“ sudilo bivšem šefu Državne bezbednosti Srbije Jovici Stanišiću, kao i njegovom prvom saradniku Franku Simatoviću. Obojica su oslobođena optužbi.
Od 20 osoba optuženih pred Međunarodnim sudom u vezi sa događajima u Srebrenici u julu 1995. godine, postupci su do sada okončani protiv njih 15. Jedan optuženi je umro pre završetka postupka, a postupci protiv četvorice su još u toku.
Svi osim jednog od ovih 15 su osuđeni za većinu zločina za koje su se teretili. Optužbe uključuju genocid, ubistvo, istrebljenje i progone. Troje optuženih je priznalo krivicu za neke od ovih zločina. Oni su dodatno pojasnili događaje svojim svedočenjima protiv saizvršilaca.
Suđenje Radislavu Krstiću, generalu Vojske Republike Srpske, ušlo je u istoriju kao prva presuda Međunarodnog suda kojom je potvrđeno da zločini počinjeni u Srebrenici 1995. godine, između ostalih, predstavljaju i zločin genocida.
Pretresno veće je utvrdilo da su izbeglice bosanski muslimani, koji su pronašli utočište u bazi UN u Potočarima i oko nje, podvrgnuti kampanji terora koju su sprovodile snage bosanskih Srba, a koja su se sastojala od pretnji, vređanja, pljačkanja, spaljivanja obližnjih kuća, premlaćivanja, silovanja i ubistava.
Na hiljade muškaraca i dečaka bosanskih muslimana odvojeno je od njihovih porodica i pogubljeno od strane snaga bosanskih Srba na različitim lokacijama.
Pretresno veće je proglasilo Krstića krivim za genocid, zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja, da bi Žalbeno veće 2004. godine delimično poništilo presudu Pretresnog veća uz navode da Krstić nije lično imao genocidnu nameru, niti je neposredno počinio dela genocida. Ipak, proglašen je krivim za pomaganje i podržavanje genocida što mu je donelo presudu od 35 godina zatvora.
U slučaju sedmorice bivših visokih komandanata vojnih i policijskih snaga bosanskih Srba takođe je utvrđeno da je u Srebrenici počinjen genocid koji je obuhvatao dva udružena zločinačka poduhvata, ubijanje vojno sposobnih muškaraca bosanskih muslimana iz Srebrenice i prisilno premeštanje bosanskog muslimanskog stanovništva iz Srebrenice i Žepe.
Vujadin Popović i Ljubiša Beara su osuđeni na doživotnu kaznu zatvora, a Drago Nikolić, Vinko Pandurević, Radivoje Miletić, Ljubiša Borovčanin i Milan Gvero su osuđeni na kazne u rasponu od 5 do 35 godina.
Sa istovetnom optužnicom suočio se i visoki oficir VRS Zdravko Tolimir. U presudi haškog suda navodi se da je Tolimir znao za genocidnu nameru drugih članova udruženog zločinačkog poduhvata, kao i da je sam posedovao tu nameru. Osuđen je na doživotni zatvor.
Za zločine protiv čovečnosti i ratne zločine na 15 odnosno devet godina osuđeni su oficiri VRS Vidoje Blagojević i Dragan Jokić, a u tom predmetu su Momir Nikolić i Dragan Obrenović priznali krivicu. Uprkos tome, Nikolić je, kao pomoćnik komandanta za bezbednost i obaveštajne poslove u VRS osuđen na 20 godina zatvora jer je utvrđeno da se nije protivio onome što mu je izneseno kao plan, da se muslimanske žene i deca deportuju, a da se muslimanski muškarci odvoje, pritvore i na kraju pobiju. Utvrđeno je da je lično koordinisao otkopavanje i ponovno zakopavanje tela žrtava.
Viši oficir VRS Dragan Obrenović je osuđen za progone počinjene kroz ubistvo stotina muslimanskih civila u Srebrenici i oko nje, a osuđen je na 17 godina zatvora.
Jedina oslobađajuća presuda do sada za zločine u Srebrenici proglašena je u slučaju bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije Momčila Perišića, koji je bio optužen za zločine u Srebrenici, Sarajevu i Zagrebu.
Pretresno veće je konstatovalo da je on kriv za većinu zločina iz optužnice i osudilo ga na 27 godina zatvora, da bi Žalbeno veće navelo da predočeni dokazi ne potvrđuju da je on lično pomagao zločine VRS u Srebrenici. Oslobođen je 2013. godine.
“Pa, generale Klark, ja sam upozorio Mladića da to ne radi, ali on nije hteo da me sluša“, navodno je bivši predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević rekao nekadašnjem lideru NATO Vesliju Klarku na pitanje zašto je dozvolio general-pukovniku VRS da počini zločine kad je već imao toliki uticaj na bosanske Srbe.
Ratni komandant Vojske Republike Srpske je već 24. jula 1995. godine pred Tribunalom u Hagu optužen za ratne zločine. Druga optužnica je doneta 16. novembra te godine, a izmenjena 8. novembra 2002. godine.
Mladiću se na teret stavlja 15 tačaka optužnice, među kojima su genocid, učestvovanje u genocidu, istrebljenje, ubistvo, deportacija ljudi, nehumana dela... Uhapšen je 26. maja 2011. godine.
Prema optužnici, priprema VRS za napad na Srebrenicu počela je u proleće 1995. godine, prema komandi lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića. On se smatra najodgovornijim kako za izbijanje rata, tako i za brojne zločine koji su počinjeni nad Bošnjacima i Hrvatima.
Takođe, Karadžićevi čvrsti stavovi su bili prepreka za uspostavljanje mira, a posle zločina u Srebrenici je podignuta optužnica protiv njega u Haškom tribunalu. On je optužen na osnovu individualne kaznene odgovornosti i kaznene odgovornosti nadređenog za genocid, saučesništvo u genocidu, istrebljenje, ubistva, progone, deportaciju...
Karadžić se u javnosti pojavljivao do 1998. godine, uhapšen je u Beogradu deset godina kasnije i izručen Tribunalu u Hagu.
Vratimo se na slučaj “Škorpioni“. Odmah posle objavljivanje snimka egzekucije muslimana u Trnovu, Beogradski centar za ljudska prava je zatražio da Srbija donese rezoluciju kojom će osuditi zločin u Srebrenici.
Te 2005. godine to nije učinjeno, ali jeste pet godina kasnije. Deklaracija o Srebrenici ili Deklaracija o osudi zločina u Srebrenici Narodne skupštine Republike Srbije usvojena je 31. marta 2010. godine.
Odredbama Deklaracije osuđuju se zločini nad bošnjačkim stanovništvom Srebrenice u julu 1995. godine, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde. Zatraženo je od ostalih država bivše Jugoslavije da na isti način osude zločine nad srpskim stanovništvom.
U Deklaraciji se navodi da Narodna skupština pruža punu podršku radu državnih organa zaduženih za procesuiranje ratnih zločina i navodi kao veoma važno otkrivanje i hapšenje Ratka Mladića zbog suđenja pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju.
“Ovom Deklaracijom Narodna skupština Republike Srbije otvara prostor i izražava očekivanje da će i najviši organi država sa prostora bivše Jugoslavije učiniti ovakav korak osuđujući zločine počinjene srpskom narodu i na taj način stvoriti neophodan uslov za nastavak procesa pomirenja, uspostavljanja pune saradnje, prevazilaženje teških trauma prošlosti i otvaranja perspektive bolje budućnosti za sve države i narode u regionu“, navodi se u objašnjenju sadržaja Deklaracije.
Ideju o donošenju Deklaracije o Srebrenici prvi put je u Banjaluci 9. i 10. januara 2010. godine izneo tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić. Usledila je reakcija predsednika Republike Srpske Milorada Dodika da je nepravedno izdvajanje samo jednog mesta, događaja i naroda naspram svih drugih.
Za Deklaraciju je glasalo 127 poslanika vladajuće koalicije, dok je protiv bio 21, a jedan poslanik nije glasao. Poslanici Srpske radikalne stranke i Liberalnodemokratske partije nisu učestvovali u glasanju.
Deklaraciju su podržale poslaničke grupe Za evropsku Srbiju, G17 plus, Socijalistička partija Srbije - Jedinstvana Srbija, Partije ujedinjenih penzionera Srbije i manjine.
Protiv su bili poslanici Demokratske stranke Srbije i Nove Srbije, a poslanici Srpske napredne stranke napustili su salu pre glasanja.
U svetlu svih ovih događaja u prošlosti, savremena situacija ponovo nameće teme zločina u Srebrenici, a ona presuda MSP iz 2007. godine u roku od 10 godina od stupanja na snagu može da bude revidirana.
To nas možda očekuje 2017. godine.
