Izvor: Blic, 05.Jul.2013, 08:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srce za decu: Žive u mraku, a žele da gledaju crtaće
- Najviše bih volela da gledam crtaće, ali nemamo struju - kaže šestogodišnja Ivana, jedno od sedmoro dece Etelke Celuške i Jovana Dejanovića iz Vrbasa. Uselili se u kuću Etelkine bake i nasledili ogroman dug za struju koji ne mogu da plate: Dejanovići iz Vrbasa
Mračno detinjstvo u trošnoj kući u Radničkoj ulici 35 u vrbaskom naselju Vinogradi Ivana deli sa bratom Nikolom (14) i sestrama Andreom (11), Kristinom (5), Jovanom (2) i najmlađom Dejanom. Najstarija sestra >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Kasandra (17) je kod bake u Kuli, gde završava srednju školu.
Kada je pre pet godina Jovan upoznao Etelku, odluka da s njom nastavi životni put nije, kaže, bila otežana činjenicom da je njegova izabranica - samohrana majka petoro dece.
- I ne setim se više da im nisam tata, već čika Jova. U međuvremenu su se rodile Jovana i Dejana. Ne pravim razliku i ne mislim da sam pogrešio. Život mi je težak, ali nisu deca teret - priča Jovan koji se već petu godinu, ne birajući poslove, bori da očuva devetočlanu porodicu.
- Ne biram posao i ne cenkam se. Stalni prohod nam je 8.500 dinara dečjeg dodatka, pa svaki dinar pride dobro dođe - priča Jovan.
Posle višegodišnjeg podstanarskog života, već više od godinu dana Dejanovići imaju krov nad glavom. Uselili su se u kuću Etelkine bake. Međutim, dočekao ih je mrak i dug za struju od preko 100.000 dinara.
- Znala sam da je struja u kući isključena pre tri godine, ali nismo mogli da biramo. Barem smo na svom i ne plaćamo kiriju. Nemamo ni fiksni telefon, pa je i to račun manje. Dug za struju je toliki da smo se pripremili na život u mraku - pričaju Dejanovići.
Ivana: Bogati su moji
drugari s mobilnim telefonom
- Siromašni smo jer živimo u ružnoj kući i nemamo struju, a bogata je moja baka jer ima frižider i uvek mi da nešto slatko da pojedem. Bogati su i neki moji drugari koji imaju mobilni. Ja nemam mobilni, ali imam broj - kaže šestogodišnjakinja i diktira izmišljeni broj na koji će, kaže, primati čestitke za 7. rođendan.
Jedva su, kažu, dočekali duže i toplije dane kako bi uštedeli - barem na svećama.
- Za drva se snalazimo. Bez vatre nema ni podgrejanog mleka, ni toplog jela, ni vode za kupanje i pranje veša. Jovan uvek sa sobom nosi punjač za mobilni telefon kako bi negde napunio bateriju, jer nam je to jedini kontakt sa svetom - kaže Etelka.
Otkako se dan produžio Ivana, Kristina i Jovana više ne moraju na spavanje sa prvim mrakom, a Nikola i Andrea ne moraju da uče uz sveću.
Mnogo im znači i pomoć Centra za socijalni rad koji im je omogućio po jedan obrok dnevno u narodnoj kuhinji.
- Najviše volim kad su za ručak kobasica ili mesni narezak.
Volela bih da nekad bude i onaj veliki sendvič sa salamom i kečapom - kaže petogodišnja Kristina.
Dok školarac Nikola nerado priča o siromaštvu u mraku i na pitanje šta mu najviše nedostaje ćutke gleda u pod, pričljiva Ivana, koja pohađa vrtić, kaže da će čim završi školu pomoći mami i čika Jovi da imaju lepšu kuću.
- Eto, vidiš kakvo je naše stanje, a volela bih da imamo svetlo, lustere i tepihe. Mami ću kupiti čaše i tanjire. Nikoli kompjuter i sto za učenje. Kupiću mu i vrata jer se stalno žali kad mu ulazimo bez kucanja. Kristini i Jovani ću pokloniti televizor da gledaju crtaće. Volela bih da sada možemo da gledamo crtane filmove kada nam je dosadno - priča šestogodišnjakinja.
Ona takođe dodaje da mama „ne voli da dosađuju vršnjacima u komšiluku koji imaju i TV i igrice na kompjuteru”, pa najčešće provodi vreme sa sestrama Kristinom i Jovanom.
- Ponekad odem kod drugarice, ali ne diram kompjuter da ne pokvarim. Mama i čika Jova nemaju para da poprave. Mama uvek kaže da nemamo para, pa i ja to isto kažem vaspitačici u vrtiću kada mi treba 100 dinara za predstavu. Jednom je mama imala, pa sam gledala priču o pčeli - kaže malena Ivana koja već sa šest godina ima viđenje ko su bogati, a ko siromašni.
Najčitanije SADA:
.jpg)
