Izvor: Politika, 08.Apr.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srce francuske tame u Ruandi
Dvadesetogodišnjica genocida u senci preispitivanja kolika je odgovornost Francuske za sukob Hutua i Tutsija
Francuska je navikla da veliki deo Afrike posmatra kao svoje dvorište. Nekoliko helikoptera punih pripadnika Legije stranaca sa lakoćom je rušilo vlade i menjalo istorije država južno od Sahare. Bivše belgijske i francuske kolonije su decenijama bile jedan od motora francuske ekonomije i kasica prasica francuskih političara gladnih moći i luksuza.
Ali, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kako to obično biva kada se ljudi navuku na nešto što im prija, nije lako povući granicu. Predsednik Ruande Pol Kagame optužio je prošle nedelje Francusku da je 1994. učestvovala u genocidu u Ruandi, zločinu koji je obeležio drugu polovinu 20. veka.
„Dvadeset godina kasnije, jedina stvar koju možete da kažete njima (Francuzima) u oči jeste da nisu učinili dovoljno da spasu živote tokom genocida. To je činjenica, ali to skriva glavnu stvar: direktnu ulogu Belgije i Francuske u političkoj pripremi genocida i učešće ove druge u samom izvršenju”, izjavio je Kagame.
Vlada u Parizu je u znak protesta odlučila da ne pošalje delegaciju na komemoraciju pokolja u kome su ekstremni pripadnici plemena Hutu tokom samo sto dana ubili oko 800.000 ljudi, uglavnom pripadnika manjinskog plemena Tutsi. Predstavnik ministarstva spoljnih poslova rekao je da je Francuska „iznenađena” izjavom.
Ali mnogi od onih koji su istraživali njenu ulogu nisu. Ugledni eksperti i novinari ističu zaključak koji je jednostavan koliko i neverovatan – opsednut očuvanjem svog kulturnog uticaja i željom da lakše kontroliše što veći deo Podsaharske Afrike, Pariz je, kako tvrde, do poslednjeg trenutka podržavao zločinački režim samo zato što su oni koji su bili na putu da ga sruše govorili engleski.
„Gardijan” citira ruandskog zvaničnika koji tvrdi da je krvavu realpolitiku Pariza vodila želja da spreči Kagamea da ostalim liderima frankofonske Afrike pokaže da je moguće „suprotstaviti se Francuskoj” i da se može živeti „bez Pariza”.
„Strah Francuza nije bio bez osnove”, piše novinar britanskog lista. Ne samo u Kigaliju, danas i u Kinšasi, drugom najvećem gradu na svetu u kome se govori francuski – na vlasti je predsednik koji razume samo engleski i čiji su glavni politički sponzori u Vašingtonu i Londonu.
Ruandom od 1994. vlada malena grupa Tutsija koji su kao izbeglice odrasli u susednoj, anglofonskoj Ugandi. Ruanda je 2009. čak postala članica Komonvelta iako nikada nije bila britanska kolonija. Francuski je nekada bio jezik kojim su govorile elite i predstavljao je važan statusni simbol. Iako je i dalje formalno jedan od tri zvanična jezika, dopisnik „Gardijana” piše da mnogi u Kigaliju ne kriju da je to za njih „jezik smrti”.
Pariz pokušava da uzvrati kontraoptužbama. Jedan sudija je 2006. optužio Kagamea da je aprila 1994. naredio obaranje aviona u kome su bili predsednici Ruande i Burundija i time praktično isprovocirao masakr, budući da je nasilje izbilo jer je poginuli predsednik Žuvenal Habijarimane bio iz redova Hutua. Kao šef države Kagame ima imunitet, ali Francuska je izdala međunarodni nalog za hapšenje njegovih devet najbližih saradnika.
Ipak, javna svedočenja francuskih oficira potvrđuju da su obučavali ozloglašene ubice iz Interahamve, Hutu milicije čiji naziv znači „mi koji radimo zajedno”. Govorili su im i da su „Tutsiji neprijatelji” – za vojni establišment u Parizu Kagameovi ljudi su bili „crni Kmeri”.
U knjizi „Tihi saučesnik”, Endru Volis citira izjavu predsednika Fransoa Miterana koji je govoreći o Runadi rekao: „U takvim zemljama genocid nije mnogo važan.” On navodi i reči komandanta snaga UN koji ističe da su druge velike sile tada bile zainteresovane samo za Jugoslaviju: „Ruanda je crna. Nalazi se usred Afrike. Strateški je beznačajna. Govorili su mi da su ljudi sve što ima i da ih je ionako previše.”
Afrika je za Miterana bila toliko važna da je upravljanje tajnovitim mrežama i poslovima poverio svom sinu Žanu-Kristofu, koji je dobio nadimak Papamadi – „tata kaže”. Moćni tatin sin tvrdio je da genocid u Ruandi nije moguć. „Afrikanci nisu toliko organizovani”, izjavio je on, prema navodima Filipa Gureviča, jednog od hroničara „francuske sramote” u Ruandi.
U Podsaharskoj Africi su se odigrali i prvi i poslednji genocid u 20. veku. Krvavu istoriju „mračnog evropskog veka” započeli su Nemci 1904. godine u današnjoj Namibiji, dok je za razumevanje „genocidne ekstravagance” devet decenija kasnije ključna uloga Belgije u kolonijalnom periodu i francusko mešetarenje posle 1962. godine.
Nažalost, u svesti mnogih ljudi Ruanda predstavlja sinonim za bezumno nasilje – ilustraciju predstave o crnoj Africi kao „srcu tame”. Ali, kao i u romanu Džozefa Konrada koji je kumovao moćnom stereotipu, tama koja prekriva stranice ruandske istorije prvenstveno je evropska. Iza užasavajućih slika Hutu dželata i bespomoćnih Tutsija krije se i jedno sasvim francusko „srce tame”.
Zoran Ćirjaković
objavljeno: 08.04.2014.
