Izvor: Politika, 15.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija zaključana u devedesete
Svakako da na Zapadu postoji jedan broj ljudi koji uviđa da je zapadna slika o Srbima pogrešna. Problem je u tome što se ti ljudi uglavnom nalaze među političarima, diplomatama i novinarima koji su tu istu sliku stvarali
Kako je moguće da bezmalo decenija mirne i razumne politike Srbije, koju su vodili ljudi kojima se ne može prebaciti nijedan greh pripisivan Slobodanu Miloševiću (od kršenja ljudskih prava, uskraćivanja političkih sloboda manjina ili nekažnjavanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ratnih zločina), nije promenila stav liberalnog zapadnog javnog mnjenja o Srbiji i Srbima? Pitanje se nameće onima koji su ovih dana imali priliku da prate način na koji zapadni mediji tumače najavljeno skoro otcepljenje južne srpske pokrajine, koje je postalo jedna od glavnih tema vodećih svetskih medija.
Ti mediji su juče kao razlog za secesiju navodili ugnjetavanje kom je albanska većina na Kosovu bila podvrgnuta za vreme Miloševićeve vlasti. Juče nijedan novinar niti sagovornik Si-En-Ena ili Bi-Bi-Sija nije našao za shodno da pomene da je za poslednjih osam godina srpska manjina na Kosovu bila ta čija su ljudska i građanska prava ugrožavana, čiji su starci, žene i deca nekažnjeno ubijani pod nosom desetina hiljada međunarodnih policajaca, činovnika i upravitelja. Ti događaji u izveštajima nisu spominjani, iako je dopisnik Si-En-Ena iz Ujedinjenih nacija Ričard Rot u jednom trenutku priznao da desetine gledalaca elektronski pišu ovoj stanici i pitaju: Otkud odjednom Kosovo, nije li to ono što se dešavalo pre desetak godina? (Rotov odgovor sa TV ekrana: Sada je dospela cena Miloševićevih zloupotreba.)
Nezavisno Kosovo predstavljano je juče na vodećim svetskim televizijskim stanicama kao logični rezultat zločina režima Slobodana Miloševića, bez napomene da je Milošević već nekoliko godina pod zemljom i da njegovi sunarodnici od '99. naovamo trpe albanski teror. Izveštajima je dominirao lik Hašima Tačija, koji je predstavljen kao odgovorni državnik koji uspostavlja posebno odeljenje u svojoj vladi za zaštitu manjina. Svi će biti bezbedni u novom Kosovu, poručivao je Tači, a novinari nisu gledaocima ponudili nikakva saznanja o tome na kakvom je nivou poslednjih godina bila bezbednost manjina na Kosovu.
Televizijski novinari se uvek mogu izgovarati minutažom i potrebom da mnogo saopšte u vrlo kratkom vremenu, ali ništa bolje nije ovih dana bilo ni u vodećim svetskim listovima.
„Politika” je u jučerašnjem broju prenela glavne akcente iz članka dugogodišnjeg dopisnika „Njujork tajmsa” iz Evrope i sa Balkana. Rodžer Koen je, u komentaru od oko osam stotina reči, još u prvom pasusu izrazio svoje uverenje da će Kosovo u nedelju proglasiti nezavisnost, koju je on odmah proglasio „razlogom za slavlje”. Koen Albancima daje za pravo: oni se ne mogu, kaže, pomiriti sa Srbijom koja ih je sve do intervencije NATO-a „ugnjetavala, zatvarala, proterivala i ubijala”, a ne zaboravlja ni „srpski genocid nad bosanskim Muslimanima od aprila do septembra 1992. (?) godine. Tolika revnost u nabrajanju srpskih grehova iziskivala bi, u tekstu uravnoteženog posmatrača, barem neku informaciju o sudbini Srba na Kosovu posle 1999. godine, odnosno o zločinima Albanaca u ratnom i posleratnom periodu. Na tu temu, Koen Srbima nudi sledeću „moralnu” pouku: pripadnici UČK možda nisu bili „male mace”, ali ako ljude progoniš, oni će se na kraju ujediniti protiv tebe, boriti i otići svojim putem.
Kako je moguće da vodeći zapadni liberalni medij ima tako malo saosećanja sa ugroženom manjinom na Kosovu? Zašto za Srbe nema ni sažaljenja, ako ne pravde, u javnom mnjenju koje se tako spremno solidarisalo sa narodima koji su percipirani kao srpske žrtve devedesetih godina? Početkom januara „Njujork tajms” je, uostalom, objavio analizu Gerija Basa, profesora sa Prinstona, koji je, i sam najavljujući nezavisnost Kosova, podsetio na opšteprihvaćeno pravilo Džona Rolsa (najvažnijeg američkog političkog filozofa dvadesetog veka): nema prava na secesiju ako secesija podrazumeva podjarmljivanje drugog naroda. (To je osnova po kojoj je Rols osporio američkom jugu pravo na secesiju: otcepljenje Juga vodilo bi produžetku robovlasništva.) Da bi zaradili međunarodno priznanje, Albanci bi morali da prestanu da ugrožavaju srpsku manjinu, zaključio je Bas, koji u prošlosti nije u svojim analizama bio milostiv prema Srbima. Njegova preporuka je u stvari politika „standardi pre statusa”, koju je međunarodna zajednica prvo proklamovala da bi je napustila kada se pokazalo da se Albanci nisu pod upravom UN-a ni približili ispunjenju standarda.
Nije teško dokučiti da su vodeće zapadne sile bile u izvesnoj žurbi da svom nezakonitom bombardovanju naknadno na ovaj način udare pečat legitimiteta, da post fakto opravdaju bombardovanje i predstave ga kao deo neminovnog hoda istorije, to jest kao „povjesnu nužnost”. Manje je očigledno zašto Srbi nisu uspeli ni za jotu da promene zapadnu sliku o sebi. Možda je nauk da javnost lako prihvata ideju da su neki narodi dobri i žrtve, a drugi loši i krivci, iako svi tvrde da ne veruju u kolektivnu odgovornost i krivicu. Svakako da na Zapadu postoji jedan broj ljudi koji uviđa da je zapadna slika o Srbima pogrešna, kao i da je zapadna politika dobrim delom bila pogrešna. Problem je u tome što se ti ljudi uglavnom nalaze među političarima, diplomatama i novinarima koji su tu istu sliku stvarali.
Njihov je izbor posle pada Miloševića bio dvojak: ili da priznaju da su pogrešili, da su pojednostavili složen problem i da počnu da ispravljaju grešku, ili da nastave po starom i retroaktivno opravdaju sve svoje propuste. Nažalost, ispravan put je obično teži, skuplji i zahteva dugotrajan napor. Priznanje nezavisnosti Kosova brže je i lakše nego što bi bio stvarni, iskreni pokušaj da se srpsko-albanski sporprevaziđe, da se u to uloži veliki trud i puno para i da se i Srbi i Albanci uvedu u Evropu zajedno.
Zato se bira brži i lakši put, zato se sve čita u starom ključu o zlim Srbima: kad stigne vest da je stanje u srpskim bolnicama loše, onda se iz toga ne izvlači zaključak da je to jedna od posledica dugogodišnje politike sankcija, već zaključak da su Srbi tako zli da vezuju decu za krevete. Pomenuti Rodžer Koen, na primer, u jučerašnjem broju zagrebačkog „Globusa” pita zašto bi Albanci na Kosovu pristali da budu deo zemlje koja ih „ugnjetava”. Gospodin Koen je sam sa nemalom dozom entuzijazma učestvovao u stvaranju slike o Srbima koja sada preovladava, i nije time naškodio svojoj uspešnoj karijeri: naprotiv. Posle dopisničkih mandata na Balkanu i u Berlinu, Koen je u „Njujork tajmsu” postao urednik spoljnopolitičke rubrike, a zatim komentator. Čak i da je posle iz nekog razloga zavoleo Srbe, naknadne javne simpatije bi verovatno otvorile pitanje kredibiliteta njegovog ranijeg rada. Nema za njega koristi, nego i samo štete, od toga da tumači ko sada na Kosovu koga ugnjetava.
Nema dobrog objašnjenja za sadašnje stanje. Beograd je danas u odnosu na Prištinu i moralno i politički u pravu, ne samo mereno međunarodnim poveljama i zakonima, ne samo mereno ciljevima, nego i metodama u borbi za Kosovo. Te metode su upravo one koje Zapad preporučuje: pregovori, strpljivo odmeravanje argumenata, odustajanje od upotrebe sile, poštovanje ljudskih, političkih i građanskih prava. Kako onda objasniti da je Zapad ipak na strani Prištine?
Ili, kako objasniti da je naš hod prema Evropi zaustavljen zbog Mladića i Karadžića, a Zapad se upravo sprema da državu da Hašimu Tačiju? Ili da čoveka koji je Srbiju mirnim putem uveo u demokratiju, pobedivši Slobodana Miloševića na izborima, danas u zapadnim medijima rutinski nazivaju „nacionalističkim premijerom Srbije”. Čak i ako se ne sporimo oko značenja ovog termina, kako je moguće da bivši UČK komandant pod nadimkom Zmija, Hašim Tači, nema isti problem. Njega su juče identifikovali kao čoveka koji će Srbima garantovati bezbednost na Kosovu. I nigde uz njegovo ime nikad ne piše da je nacionalistički premijer Kosova.
Ljiljana Smajlović
[objavljeno: 16/02/2008]
