Izvor: Politika, 01.Dec.2014, 09:05   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Srbija u ukrajinskoj mišolovci

Ukrajina je htela da postane most između Istoka i Zapada. U toj matrici nesvrstavanja lako je prepoznati kurs koji Srbija danas pokušava da održi

Domaća filmska publika ovih dana može da pogleda jedno, u najmanju ruku, nesvakidašnje ostvarenje. Posebnost filma „Dečaštvo” (Boyhood) najviše je u narativnom postupku, u kojem režiser 12 godina snima sekvence s manje-više istom glumačkom postavom. Fokus je ipak na jednom dečaku – Mejsonu Evansu džunioru – čiji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se život, od ranog detinjstva do odlaska na koledž, sistematično odvija pred očima gledalaca. Prava čar filma, međutim, jeste u insistiranju na životnoj istini da sve ima smisla dok čovek u sebi može da zadrži nešto od dečjeg doživljaja sveta.

Preslikajmo takav pristup na društvo i – jedno pucanje prstima – magija je nestala! Efekat produžene adolescencije u društvu i njegovim institucijama ne samo da nije dražestan, već je destruktivan i samorazarajući.

Pogledajmo Ukrajinu. Uoči krize koja će svet preokrenuti naglavačke vlast u Kijevu demonstrirala je verovatno najočitiji primer kolektivnog sindroma Petra Pana, koji po svaku cenu odbija da odraste. Nedoraslost istorijskom trenutku koštala je Viktora Janukoviča predsedničke fotelje, a celu zemlju hiljada izgubljenih života, razaranja i svakojakih strahota građanskog rata.

A kakve veze to ima s nama?

Ukrajina se nije dogodila odjednom. Da je elita u Kijevu bila dovoljno zrela da prepozna makar mali deo onoga što nadolazi, danas zemlja ne bi bila na kolenima. Na takvu grešku srpsko društvo, odnosno elita koja ga predvodi, nema pravo. Lekcije sa Istoka mogu biti utoliko korisnije ukoliko se pomnije budu osluškivali glasovi koji sve češće upoređuju situaciju u kojoj se nalazila Ukrajina pre erupcije sa situacijom u kojoj je Srbija danas. Mnogi će s pravom reći da smo mi svoj rat i svoj Majdan već imali, i da smo baš mi patentirali modernu revoluciju, zbog čega smo danas imuni na ponavljanje istog scenarija.

Svet se, međutim, promenio. Period u kojem su narodi s ovih prostora vojevali svoje male, kratkovide bitke u svetu je poznat kao zlatne devedesete. Mantra da smo prespavali pad Berlinskog zida duboko se urezala u kolektivnu podsvest nacije. I dobro je da je tako, jer sad opet duvaju neki novi vetrovi i bilo bi kobno da ponovo uđemo u pogrešan vagon.

Izjednačavanje priče o rušenju Viktora Janukoviča u Ukrajini s obaranjem Slobodana Miloševića samo je donekle tačno. Janukovič je suštinski bio samo refleks mnogo dubljeg rasedanja koje se pokretalo iza scene. Pre nego što je Ukrajina zaista „pukla”, u pozadini su jedna za drugom pucale niti koje su povezivale Istok i Zapad po okončanju hladnog rata. O salonskoj bici za Ukrajinu uoči „velikog praska” čitaćemo verovatno u nekom novom Vikiliksu, ali detalji koji su sada dostupni mogu da posluže Beogradu da ne upadne u mišolovku u koju je utrčao Kijev.

Viktor Janukovič i njegova klika napravili su najveću grešku kad su pomislili da su odveć pametni, pametniji od svojih partnera u Moskvi i Briselu. Postoje beleške koje nedvosmisleno ukazuju da ukrajinski predsednik nije bio omiljen ni u Kremlju ni u briselskim kabinetima. Putin ga je, kažu, puštao da satima čeka na prijem dok je Angela Merkel u startu sasekla njegove pokušaje snishodljive ljubaznosti.

Govoreći prilikom preuzimanja predsedničke dužnosti, napravio je nedvosmisleni otklon od otvoreno prozapadne politike svog prethodnika Viktora Juščenka. Janukovič je, umesto toga, izneo plan po kojem Ukrajina treba da se drži podalje od blokovskih podela, te da do svog punog ostvarenja može doći jedino ako postane most između Istoka i Zapada.

Ne treba biti naročito pronicljiv pa da se u ovoj matrici nesvrstavanja prepozna kurs koji Srbija danas pokušava da održi. Janukovič je, međutim, podlegao iskušenjima mešetarenja na oba fronta, što mu se na kraju obilo o glavu, a najvišu cenu na kraju su platili građani Ukrajine.

U istu reku ne može se dvaput ući, pa ni istorija ne dozvoljava identično repriziranje događaja, ali iz „dosijea Ukrajina” srpsko rukovodstvo može da nauči pregršt lekcija. Očekivano je da će svakim danom pritisci sa Istoka i Zapada biti multiplicirani ali jedini način da se Srbija zadrži na stabilnom kursu jeste da ne daje obećanja koja ne može niti namerava da ispuni. Ukrajina nas uči da velike sile mogu da se ogreše o naše interese sledeći svoje, ali strategija u kojoj bismo svu odgovornost prebacivali na nekakav spoljni faktor duboko je pogrešna i opasna po nas.

Beograd se ovih dana s pravom joguni zbog rezolucije o Šešelju, koju je u Evropskom parlamentu progurala Hrvatska. Ko god je u poslednje vreme pratio regionalne medije sigurno je zapazio predimenzionisanost značaja „povratka vojvode” u hrvatskoj štampi. O bauku Šešelja koji kruži najmlađom članicom Evropske unije lucidno je pisala Vedrana Rudan, a evrobirokrate iz lokala „slučaj” su brže-bolje podigle na najviši nivo. U Hrvatskoj su, naime, dogodine izbori i osnovano se sumnja da je farsa u EP tek predizborni poklič kojim treba zadobiti glasove nacionalista. Sve odluke o proširenju EU donose se konsenzusom, pa možemo očekivati još ovakvih podmetanja nogu zarad lokalnih interesa. Slično iskustvo Hrvati su imali sa Slovencima. A kao što sad insistira na Šešelju, EU je u praskozorje ukrajinske krize, istina mnogo složnije, insistirala na slučaju Julije Timošenko.

Najmudrija reakcija Vlade Srbije u ovakvim neugodnim situacijama bilo bi principijelno pridržavanje ranije iznetih stavova, ali i izbegavanje eksplozivnih izjava i padanja u vatru. Ne samo zbog „njih”, nego i zbog „nas”. Osiromašeni građani ionako su dovoljno dezorijentisani, pa zapaljiva retorika, u kombinaciji s merama stezanja kaiša, samo potpiruje sveopštu konfuziju.

Kao i kod Ukrajinaca, i kod nas su se velike svetske teme odavno preselile u svakodnevni život, pa gotovo da nema okupljanja na kojem se ovih dana ne bistre politički tokovi – ko je za Putina, a ko za Obamu.

To je, u stvari, lokalno preslikavanje globalnog trenda da se svet povlači prema polovima, čija su u srpskom društvu najbizarnija inkarnacija ratovi domaćih „Rusa” i „Amerikanaca”, vođeni za slavskim trpezama između dva gutljaja. Ponekad je beskrajno zanimljivo slušati takvu jalovu argumentaciju koja se svodi na pristup da je naša istina vrednija od nečije druge. Činjenice, međutim, ne trpe crno-belu dihotomiju. Zahtevanje Amerike da Srbija u Ukrajini poštuje princip teritorijalnog integriteta, isti onaj koji je uz njeno sasluženje pogažen na Kosovu, ovde je dočekan s nevericom. Da u igri interesa ipak nema mesta emocijama, demonstrirao je pre nekoliko dana i Vladimir Putin. Pompezna beogradska parada, priređena njemu u čast, nije sprečila ruskog predsednika da u intervjuu nemačkoj televiziji kaže da je nezavisnost Krima legalna kao i nezavisnost Kosova.

Takve unutrašnje podele na liniji globalnih konfrontacija, bez kritičkog otklona prema različitim „istinama”, nisu put kojim bi Srbija trebalo da korača. Preseljenje klinča Istoka i Zapada u naše dnevne sobe još je jedna mina na koju je Ukrajina nagazila, a mi bi trebalo da je zaobiđemo. Društva u tranziciji ionako su previše politizovana i malo nedostaje da iskra izazove požar.

Zreli, dorasli političari morali bi da spreče makar to.

Dragan Vukotić

objavljeno: 01.12.2014.

Nastavak na Politika...