Izvor: Politika, 06.Nov.2013, 22:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija treba da se vrati modelu industrijske ekonomije
Repriziranje mera štednje i novog zaduživanja da bi se ostvarila finansijska konsolidacija bez rasta proizvodnje vodi pred vrata bankrota
Pomenuti procesi reindustrijalizacije daju efekte u različitim vremenskim razdobljima. Na primer, fiskalna konsolidacija za godinu, dve. Realno je očekivati da je i pored mera štednje neophodno novo zaduživanje da bi se održala spoljna i unutrašnja likvidnost zemlje. Međutim, repriziranje mera štednje i novog zaduživanja da bi se ostvarila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << finansijska konsolidacija bez rasta proizvodnje vodi pred vrata bankrota.
Ekspanzija proizvodnje na bazi industrijskih politika u prioritetne sektore može se ostvariti zajedničkim ulaganjima, koncesijama i partnerstvima privatnog i javnog vlasništva. Finansiranje kreditima nije izvodljivo zbog visoke zaduženosti. Finansiranje investicija za razvoj infrastrukture moguće je sredstvima međunarodnih finansijskih organizacija. Ove aktivnosti pokazuju efekte u periodu od tri do pet godina i omogućavaju vraćanje privrede na putanju održivog ekonomskog razvoja kao i reinvestiranje u nove tehnološke platforme koje su osnova industrijskog razvoja. Međutim, industrijski razvoj daje rezultate za 10-20 godina.
Radna grupa za reindustrijalizaciju Nacionalnog saveta za privredni oporavak Vlade Republike Srbije formulisala je nacrt strategije reindustrijalizacije polazeći od sledećih pretpostavki. Prvo, prosperitetne privrede zemalja BRIKS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika) i „sledećih 11” (Bangladeš, Egipat, Indonezija, Iran, Meksiko, Nigerija, Pakistan, Filipini, Turska, Južna Koreja i Vijetnam) u poslednjim decenijama primenjuju sličnu koncepcijsku platformu koja se zasniva na značajnoj ulozi države u ekonomskom razvoju direktno kroz javni sektor i indirektno kroz regulaciju. Zaokret prema industrijskim politikama prisutan je i u najrazvijenijim ekonomijama sveta posle krize 2008. Zanimljivo je i da su najrazvijenije privrede koje su lansirale tzv. inflaciono targetiranje napustile ovu politiku održavanja makroekonomske stabilnosti.
I u ekonomskoj teoriji postoji jasan zaokret prema državi kao značajnom učesniku u ekonomskom životu koja inteligentnim investicijama i regulativom ohrabruje ekonomski razvoj. Poštovanje neoliberalne doktrine po kojoj je najbolje da je država u povlačenju iz ekonomskog života ne sme više da bude alibi za nečinjenja vlade. Vidljiva ruka države i nevidljiva ruka tržišta moraju se rukovati. Prethodna politika je podržana od najvećih autoriteta kao što su Stiglic, Rajan, Krugman, Mandel, Henke i dr.
Reindustrijalizacija je izazovan poduhvat. Porast privrednih aktivnosti, rast konkurentnosti koji obezbeđuje rast izvoza i smanjenje uvoza jesu pretpostavke političke stabilnosti, inače neophodnog preduslova završetka procesa pridruživanja EU.
Da bi se to sprovelo, mora se otpočeti s reformom države. Profesionalizacija državnih preduzeća koja se nalaze u prioritetnim sektorima jeste apsolutna nužnost. Profesionalnu upravu javnih preduzeća treba da kontrolišu organi korporativnog upravljanja na bazi biznis plana i plana investicija. Nagrađivanje profesionalaca treba da bude na osnovu ostvarenja zadatih ciljeva. Nagrada treba da sadrži eksplicitan deo (platu) i implicitan deo bonus (koji zavisi od prebačaja planova).
Da bi se postigli ciljevi ovog složenog poduhvata, potrebno je uložiti ogroman politički kapital, pre svega zbog činjenice da očekivani efekti prevazilaze trajanje političkog ciklusa. Reindustrijalizacija treba da reši krizu poverenja omogućavajući Srbiji da se vrati u model industrijske ekonomije u kojoj je bila pre otpočinjanja tranzicije. Za to je potrebno i angažovanje tehnokratske elite koja je u poslednje 23 godine bila zaboravljena promenljiva jednačine ekonomskog razvoja.
Sve rečeno ne zavisi od političara već od državnika koji treba da daju prioritet „prinosu na investicije” umesto, kao do sada, „vraćanju glasača”. Sve druge opcije predstavljaju „sređivanje stolica na Titaniku”.
Član radne grupe za reindustrijalizaciju Nacionalnog saveta za privredni oporavak, profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Dragan Đuričin
objavljeno: 07.11.2013.
