Izvor: Blic, 21.Mar.2010, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija, sve starija
Javlja se povremeno ta priča kako je Srbija, po strukturi stanovništva, jedna od najstarijih zemalja u Evropi, kako je priraštaj stanovnika nizak te zemlja svake godine gubi jedan omanji, ili ako hoćete oveći, grad.
Već samo poređenje s Evropom je, ovaj put na poseban način, loše. Jer ni u Evropi stvari po tom pitanju ne stoje naročito, ona sve više postaje ono što su je davno i tada ne preterano opravdano nazvali – stara dama. U zemljama gde je stanje malo drukčije >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << tako je uglavnom zbog priliva imigranata, manje zbog truda samih država da natalitet poveća, mada se tu, u većini slučajeva, čini koliko može.
Za pominjani priliv imigranata, koji evropsku sliku čini manje tragičnom, zaslužni su i emigranti odavde, pogotovo poslednji talas iz devedesetih godina prošlog stoleća. Ne znam, istina, kako se oni vode u našim statistikama i nisam do sada čuo precizan i zvaničan podatak koliko ih je zapravo otišlo. Što se, pak, evropskih statistika tiče – pa, mnogi su uzeli državljanstvo zemalja u koje su otišli.
Ne znamo tačno koliko ih je, ali znamo da ih nije malo. Setimo ih se ponekad, recimo, prilikom donošenja zakona o amnestiji, i onda neko kaže da zakon (ne)treba doneti jer su u pitanju oni koji su bežali od svoje obaveze prema otadžbini. Uz mogućnost da se doda kako im treba, u interesu države, omogućiti povratak.
Vratiti se neće, makar većina njih. Možda u starosti. Njihova deca će govoriti neki drugi jezik, eventualno natucati srpski, živeće i radiće – tamo daleko.
I njih bi morali računati u gubitak. To jeste tzv. demografski gubitak što, da stvari učinimo jednostavnim, znači da mladi ljudi, kada odu, ne smanjuju samo trenutni broj stanovnika, već utiču i na smanjenje broja stanovnika u budućnosti.
U interesu države, tada devedesetih, niko se nije uzbuđivao. Naprotiv. Bili su to izdajnici i, još važnije, nisu bili naši glasači. U interesu države predlagale su se razne mere, poput poreza na neudate i neoženjene. A oni su odlazili.
Gubitak nije samo brojčani. Ljudi koji se bave migracijama odavno znaju da se u migracije uglavnom upuštaju najokretniji, najpreduzetniji, oni koji se najmanje mire s nametnutom sudbinom. Talasi migranata daju nov kvalitet sredini u koju su došli, pogotovo kada su mladi i obrazovani – a to jeste srpska priča devedesetih.
Ne verujem da je tu ostalo mnogo da se uradi. Osim pouke o posledicama sumanute politike.
S nadom da pouka postoji, da je lekcija naučena.
U vreme kada se iz Istočne Nemačke bežalo masovno, kružio je vic: ko poslednji ode, neka ugasi svetlo. Kada poslednji umre, nema ko da ugasi svetlo. Mrak dolazi sam.
