Izvor: Blic, 10.Avg.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija samo tranzit za azilante
Srbija samo tranzit za azilante
Zairinu familiju masakrirali su talibani. Sestru su oteli, silovali i vratili pred vrata do temelje razorene kuće. Ona i njen suprug Karim Muhamed Zahir, tek izašao iz zatvora, skrivali su se u katakombama ispod njegovog poseda. Zahirov otac, vlasnik fabrike za proizvodnju tkanine iz Mazari Šerifa, avganistanskog grada na granici sa Uzbekistanom, prodao je zemlju i potplatio mafiju da njegovog sina sa suprugom i troje dece za 11.000 dolara transportuju >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << do Nemačke.
Prošla je ponoć kada su ih dvojica kriminalaca sačekala ispred kuće, strpala u džip i odvezla u nepoznatom pravcu. Putovali su čitavu noć kroz pustinju i u zoru stigli u Erat, u kuću punu emigranata. Odmorili su se preko dana a onda nastavili putovanje. Od Avganistana do Jugoslavije prešli su 11 granica, peške, noću, sa vodičima, u grupi od tridesetoro. Vodiči bi ih upozoravali: 'Stavite ruke na usta deci. Bez plača. Obavite to u tišini.' Ponekad, kao u Ukrajini, pešačili bi po pet sati kroz šume. Duvao je jak vetar, deca plaču, ućutkuju ih bombonama. S druge strane uvek bi ih čekao kamion... Nikada nisu znali u kojoj su zemlji. A onda su im jednog dana rekli: 'Ovo je Slovenija, još dve granice i u Nemačkoj ste.' Smestili su ih u moderan autobus. Približavali su se gradu. Bila je noć, pola jedanaest, i jedino što je Zaira mogla da primeti je grad koji blješti u svetlosti. Elegantno obučeni vodiči rekli su im: 'Imate minut da izađete, stigli smo u Nemačku.'
zla kob
Njihova grupica tumarala je gradom. Tražili su policajca. Kada su konačno naišli na uniformisanog čoveka, bio je to čuvar kod zgrade Republičke skupštine. Rekli su da u Nemačku dolaze iz Avganistana.
On je odgovorio: 'Vi ste u Srbiji, država Jugoslavija.' 'To je zla kob', pomislili su. Sve što su čuli u vestima u Avganistanu o Srbiji je da vodi rat protiv muslimana.
U strahu su proveli noć u policijskoj stanici, gde su im naši policajci ponavljali: 'Srbi vole sve ljude, ali mnogi ne vole nas, ne brinite', dali im hranu, mleko za decu. Od stvari su imali samo ranac sa dečjom garderobom, nijedan dokument. Ujutru su ih iz odeljenja za strance proveli do UNHCR-a. Oni su im obezbedili smeštaj u hotelu 'Hiljadu ruža' na Avali. Dobili su hranu, medicinsku zaštitu. Bilo je to januara 2002. godine. Nakon dva meseca naučili su da govore srpski, ali on im nakon narednih godinu i po dana više nije bio potreban. Imali su sreće. Dobili su zeleno svetlo za preseljenje u Norvešku, gde se danas i nalaze. Karimi studira i želi da zaboravi sve strahote kroz koje je prošao i Jugoslaviju koju pamti samo kao tačku kroz koju je morao da prođe.
samo žele da odu
- Mnogi su nepismeni, ne znaju jezike, nepoverljivi su, ne žele da progovore, misle da će ih ubiti ako nešto kažu. Sa njima mora da radi čitav tim ljudi. A zatim provere njihovog iskaza mogu da potraju i godinama, da bi se ustanovilo koliko njihova priča odgovara istini i da li zaslužuju status azilanta, rezervisan isključivo za osobe kojima preti opasnost po život. Po međunarodnoj konvenciji, niko nema pravo da vrati sa granice čoveka koji zatraži azil. To je kršenje međunarodnih zakona. Naša zemlja radi na izradi zakona o azilantima, i to treba da nas približi EU. Na Aerodromu 'Beograd' otvorena je zajednička kancelarija UNHCR i MUP-a, gde radi 30 policijskih službenika obučenih u UNHCR-u - kaže Vesna Petković iz Odeljenja za informisanje UNHCR-a.
U avalskom motelu koji je nekada služio za odmor izletnicima, danas ih je samo šestorica. Dvojica Somalijaca, od kojih je jedan već dvadeset godina u Jugoslaviji. Došao je kao student, prošao sankcije, ratove i sada bi da se vrati kući. Ne zna ko će ga tamo sačekati. Ne zna ništa o svom ocu, majci i rodbini. Da li su živi ili su nestali u ratu koji je besneo njegovom zemljom.
'Jugoslavije mi je preko glave. Samo želim da odem', kaže.
N.N. je iz Irana i zatražio je azil kako bi zaštitio sopstveni život od političkih neistomišljenika. On ne želi da kaže ni reč, jer objašnjava da bi tajne službe mogle da saznaju za njegove ime, u tom slučaju posledice po njegovu porodicu bile bi zaista katastrofalne. Sa sobom nije poneo ništa što bi ga podsećalo na domovinu i tragediju iz koje je pobegao. Dva gvozdena kreveta, posteljina, siva ćebad, stolica. To je prostor u kojem čeka pomoć UNHCR-a da ga smesti tamo gde ga politički protivnici neće pronaći.
- Biće to verovatno Kanada ili SAD, zemlje sa otvorenom emigracionom politikom - kako kaže Petkovićeva. Tanja Nikolić-Đaković
