Izvor: Politika, 20.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija ne vozi na biodizel
Izvozom žitarica prošle godine zarađeno 342 miliona dolara, ovogodišnji učinak neizvestan zbog zabrane izvoza. – Zavisno od zarade, zemljoradnici se „sele” iz jedne u drugu proizvodnju, ove godine manje površine zasejane šećernom repom, kukuruzu cena dobra uz manja ulaganja
Pre koju godinu, kao dokaz da hvatamo korak sa svetom, hvalili smo se time kako počinjemo da gradimo postrojenja koja će žitarice i industrijsko bilje koristiti za proizvodnju biodizela i etanola. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Time bi, naravno, dali zamaha ovdašnjoj poljoprivredi, a o svim koristima koje donosi upotreba biogoriva da ne govorimo. Godine prođoše, a od takve proizvodnje ni traga ni glasa. Od najavljene američke investicije u takvu fabriku u Zrenjaninu vredne čak stotinak miliona dolara nema ništa, slično je i sa investicijom jedne austrijske kompanije u Novom Bečeju, a novi pogon za proizvodnju biodizela u Šidu, vlasnik „Viktorija grupa” je preorijentisala na proizvodnju klasičnog rafinisanog suncokretovog ulja.
Razlozi za to su razni, počev od toga da država ničim ne subvencioniše takvu proizvodnju što je slučaj u svetu, ali mnogo više to što je izostao drugi vid podsticaja koji se ogleda u obavezi kupovine i potrošnje tako proizvedenog goriva o čemu mi nismo doneli nikakve obavezujuće propise.
Upotreba žitarica i uljarica za proizvodnju biogoriva napravila je pravi darmar u svetu. Cene poljoprivrednih proizvoda su neretko udvostručene, hrana je enormno poskupela, a sama upotreba biogoriva nije donela očekivani boljitak. I svetski eksperti za hranu ne mogu da prognoziraju koliko će još dugo da se zadrže ovako visoke cene i da li je u skorije vreme moguće pojeftinjenje.
U takvim uslovima neminovno se postavlja pitanje koliko jedna agrarna zemlja, i to mala poput Srbije, može da profitira od relativno visokih cena hrane na svetskom tržištu. Podaci, inače, pokazuju da smo već uskočili u taj voz. Izvozom agrarnih proizvoda lane je zarađeno oko 1,7 milijardi dolara, a spoljnotrgovinski suficit iznosi 600 miliona dolara. Poređenja radi, godinu dana pre toga izvoz se merio na oko 1,25 milijardi dolara. Dobri izvozni rezultati su postignuti u uslovima stagnacije, pa i pada poljoprivredne proizvodnje, ali tu svakako ne bi trebalo zanemariti činjenicu da mi izvozimo na takozvana evrotržišta, a da se izvoz statistički iskazuje u američkoj valuti koja je u odnosu na evropsku u padu već nekoliko godina.
Tako nam je, zapravo, obračunski kurs popravio spoljnotrgovinski bilans.
Srbija je, ipak, profitirala od visoke cene žitarica i one su postale naš najbolji agrarni izvozni proizvod. Prema podacima PKS, njihovim izvozom lane je zarađeno čak 582 miliona dolara. Da li ćemo i ove godine moći da se pohvalimo takvim rezultatima, još je neizvesno. Podsećanja radi još uvek je na snazi zabrana izvoza, za sada je oročena do žetve i to radi zaštite domaćeg tržišta. Prošle jeseni pšenica je zasejana na znatno manjim površinama, na oko 470.000 hektara, delom zbog lošeg vremena, ali i zbog skupih repromaterijala, tako da će se naredna tri meseca do žetve gledati više u nebo kako bi znali da li će je biti dovoljno za naše potrebe. Dobra vest u ovoj žitarskoj priči jeste to što će tih nezasejanih stotinak hiljada hektara od pšenice, ovog proleća biti zasejano kukuruzom i suncokretom koji, takođe, imaju dobru cenu. Sve prognoze ukazuju da će se pod kukuruzom naći verovatno oko 1,3 miliona hektara.
Kada se govori o zaradi od žitarica često se zanemari to da se naši zemljišni potencijali, uprkos izazovnoj zaradi, ne mogu „razvući”. Kukuruz se prosečno seje na 1,2-1,3 miliona hektara, pšenica na nešto više od pola miliona hektara, suncokret na 150.000-200.000 hektara, soja na najviše 150.000 hektara. U Srbiji nikada nikakvog buma po broju zasejanih hektara nije bilo, jer to naprosto plodored i biologija ne dozvoljavaju. Porast proizvodnje moguć je samo s većim prinosima, međutim, oni stalno osciliraju i to kao posledica nestalne politike cena. Zavisno od zarade zemljoradnici se „sele” iz jedne u drugu proizvodnju. Ove godine su, na primer, manje površine zasejane šećernom repom čija je proizvodnja skupa, a otkupna cena nije ispunila očekivanja. Te hektare će, sva je prilika, popuniti kukuruz čija je cena dobra, a ulaganja su manja.
Na drugom mestu po izvoznim rezultatima je voće i povrće i to sa 466,5 miliona dolara tako da nije teško zaključiti šta je komparativna prednost Srbije, a koja pri tom nije vezana za trenutna dešavanja na svetskom tržištu.
Izvozom stoke, mesa, mesnih i mlečnih prerađevina zarađeno je oko 275 miliona dolara. U ovaj sektor polažu se velike nade, a razloge za ovakve rezultate, koji ipak nisu loši, ne treba tražiti ni u cenovnoj nekonkurentnosti, niti je sporan kvalitet, već u sve zahtevnijim standardima kupaca. Zato su od veće potrošnje mlečnih proizvoda u svetu profitirale upravo one zemlje koje u tome prednjače, poput Holandije. EU nam je, na primer, načelno odobrila izvoz ovih proizvoda za svoje tržište, ali, gle čuda, njihovi eksperti nikako ne dolaze da našim mlekarama daju takozvani izvoznički broj koji već imaju klanice.
Visoke cene uljarica omogućile su nam zaradu na izvozu biljnih masti i ulja od čak 165 miliona dolara, a vino i alkoholna pića su zaradili 146,6 miliona dolara.
Izvozom šećera lane je zarađeno 166 miliona dolara. Do pre dve godine šećer je bio naš najbolji izvozni proizvod, međutim, to nije rezultat nikakvih naših komparativnih prednosti, već povlašćenog statusa za izvoz u EU.
Nekadašnji ministar poljoprivrede Goran Živkov koji radi kao stručnjak FAO – Svetske organizacije za hranu – kaže da je Srbija mali igrač ne samo na svetskom, već i na evropskom planu. Potencijale imamo, ali u situaciji kada nema investicija, teško možemo da se takmičimo s drugim poljoprivredama koje su se već mnogo bolje pozicionirale na svetskom tržištu. Uprkos rezultatima izvoza, nijednog našeg proizvoda nema u nekom velikom trgovinskom lancu, poput Teska ili Kore.
– Naša šansa je ona proizvodnja koja je radno intenzivna jer nam je radna snaga još jevtina, a i izvozni rezultati pokazuju da su to voće, povrće, pečurke. Iako je prinos kukuruza u EU po hektaru devet tona, a kod nas pet tona, mi smo cenovno konkurentniji zbog jevtinije radne snage, niže cene zemljišta, takođe i repromaterijala. Naravno, uvek je i pitanje kakvu agrarnu politiku vodi država, a kakvu cenovnu prerađivači poljoprivrednih proizvoda. Kako se, na primer, može očekivati da ratari seju suncokret kada je jedna od fabrika vršački „Vital” već tri godine bio orijentisan na uvoz sirovog ulja, a ne na otkup suncokreta od naših seljaka. Zbog rasta na svetskom tržištu našli su se u raskoraku i otuda njihovo ulje košta 145 dinara za litar, a ostalih proizvođača 110 dinara. Što se tiče mesa i mleka, šanse za neki veći izvoz postoje tek s ulaskom u EU. Oni, naime, planiraju smanjenje ove proizvodnje, njeno izmeštanje na istok Evrope, kaže Živkov.
Jovana Rabrenović
[objavljeno: 21/04/2008]
