Izvor: Politika, 12.Jun.2013, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija ne brine o onome što ima
Potencijal vaše zemlje se nalazi u slojevima istorije, ali vi to ne koristite dovoljno, ne ulažete u ono što vas razlikuje
Strah od promene, nedostatak vere, manjak informacija... Ko se u ovome nije bar jednom u životu našao ne govori istinu. Ne parafraziramo zato slučajno poznatu Ajnštajnovu rečenicu koja kaže da ne možeš problem da rešiš na isti način koji te je do problema i doveo, a koju je tokom Beogradske nedelje dizajna izgovorila Lora Li, žena koja je s pravom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koristi.
Jer, ova profesorka, bivši direktor Arhitektonske škole Fakulteta primenjenih umetnosti na Karnegi univerzitetu, arhitekta i konsultant, za samo tri meseca uspela je da promeni način razmišljanja državne administracije velikog dela jednog kontinenta – Južne Australije.
Nakon nje tamo ništa više nije bilo isto: država, investitori i kreativne industrije do te mere su se umrežili da je postignuto ono što im i jeste osnovni cilj – zadovoljno stanovništvo. Kad nju čujete počinje da vam biva jasno zašto je ova „zemlja na kraju sveta” proglašena najboljim mestom za život na planeti.
Sve je počelo programom „Stručnjak na privremenom angažmanu” („Thinker in residence”), koji je osmišljen sredinom prošle decenije, a sprovodi se u Adelaidi.
Ko je program osmislio, zašto i o čemu je zapravo reč?
Ideja je sjajna. Zaista inovativna. Ne postoji nigde osim u Australiji. Vrh jedne države pozove vas da se sa vama kao stručnjakom konsultuje na polju u kojem ste najbolji i pri tome vas zaista sluša. Imate pristup svemu i uvek, počev od direktnog kontakta sa premijerom, na primer, do mogućnosti da sami osmislite način komunikacije sa ostalim zainteresovanima – investitorima, kreativcima, lokalnom zajednicom. Dato vam je nekoliko meseci tokom jedne godine da pokušate nešto da promenite i poboljšate. Najbolje od svega jeste to što je sve inicirao upravo Majk Ran, premijer Južne Australije, koji je lično bio dovoljno otvoren da poželi da promeni svoju percepciju realnosti. Inspiraciju je našao u Festivalu ideja, nečemu sličnom Beogradskoj nedelji dizajna, koji se tamo redovno održava.
Šta tačno znači promeniti način razmišljanja ogromnog državnog aparata?
Za koju god oblast da vas pozovu, a sa mnom su kontaktirali zbog mog osnovnog poziva, arhitekture, preduslov su otvoreni sagovornici. Tek ako političari imaju uši da čuju, sledi ostalo: pomeriti fokus sa kontrole troškova na proizvodnju vrednosti, povezati lokalno i globalno tako da čak i umetnost, arhitekturu i dizajn uvežete sa rešavanjem životnih problema kao što su održiv razvoj, povesti borbu protiv siromaštva, omogućiti bolju zdravstvenu zaštitu i na kraju zaboraviti na vertikalno odlučivanje i okrenuti se decentralizaciji mišljenja. Naučiti ih da imaju vere u tuđi sud i mogućnost promene, da se oslobode straha. Ako nikada nigde ne pogrešite, znači da ništa inventivno nikada nećete ni postići.
U čemu je bila vaša inovacija?
U tome što sam ih ubedila da je saradnja najvažnija. Istinska multidisciplinarnost. Rešila sam da svoj posao obavljam tako što sam umesto dotadašnjih jedan na jedan konsultacija sa političarima, onima koji žele da ulože pare i umetnicima postavila nov sistem – radili smo u radionicama. Kao što dizajneri rade u studijima. Svi sa svima u isto vreme. Na takvu razmenu oni nisu navikli, posebno ne oni na političkim pozicijama, gde se sve radi hijerarhijski. Gde oni ispod vas ne postavljaju pitanja i ne predlažu ideje već samo sprovode vaše odluke. Gde se smatra da je umetnost luksuz i misterija koju niko ne razume. Radili su zajedno administrativci koji donose planove o izgradnji, investitori, arhitekte, dizajneri i predstavnici lokalne zajednice. Stalno su me svi pitali šta ja mislim. To nije bitno. Pitajte građane šta je to što oni žele. Od toga se počinje.
Rekli ste, između ostalog, da je kad je kriza najlakše ukinuti deo budžeta za kulturu, ali i da nas to nigde ne vodi.
Tačno. Preokret je shvatiti da država zaista može da profitira od tesne veze između, na primer, kreativnih industrija i svih ostalih sektora društva ili privrede. Da je dizajn, kao praktična disciplina, na primer, faktor koji povezuje društveno blagostanje, ekonomski prosperitet i održiv razvoj. Naravno, tu je neophodno dodati još jedan sastojak – kako se o svemu čime se „vlada” i brine. Ništa ne može da opstane samo ukoliko se ne održava na pravi način, počev od onih koji donose odluke.
Proveli ste nekoliko dana u Beogradu, upoznali naše ljude, videli naš grad. Gde se krije naš potencijal?
U slojevima istorije koje bi trebalo iskoristiti i istaći. Zvuči kao kliše, ali je istina – živite na prostoru sa ogromnim bogatstvom različitih uticaja: kulturnih, društvenih, arhitektonskih, zašto ne reći i gastronomskih. Sve to ne koristite dovoljno, ne ulažete u ono što vas razlikuje. A taj luksuz nečinjenja ne možete sebi da priuštite. Uz to, ne brinete o onome što imate. To kako izgleda zgrada Muzeja savremene umetnosti, u kojoj sam držala svoje predavanje, jeste nedopustivo. Tako Srbija neće postati bolje mesto za život.
Da li je Australija zaista najbolje mesto za život, kako kažu istraživanja?
Teško je reći da ili ne tako direktno, jer se to meri različitim faktorima ali može se reći da su Australijanci opušteni, da žive u, koliko god je to moguće, okolini lišenoj velikog stresa i da nemaju predrasude. Zato su skloni prihvatanju inovacija i napretku. I zato su zadovoljni.
Milica Dimitrijević
objavljeno: 12/06/2013
