Izvor: Večernje novosti, 29.Apr.2015, 20:18   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Srbija je spas na putu pakla

VOĐENI nadom u bolje sutra migranti iz Azije i Afrike odlučuju da stave "glave u torbe" i zapute se ka životu bez stalnog straha. Na tom dugačkom putu čekaju ih krijumčari ljudima, nemilosrdni graničari i policajci, kilometri iscrpljujućeg pešačenja, spavanje po šumama i parkovima, sunce, kiše, insekti, bolesti, a prelazak svake nove granice je smrtna opasnost. Detinjstvo pod bombama i pretnjama bio je više nego dovoljan razlog da sedamnaestogodišnji Aslam ostavi iza sebe Avganistan >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << i pokuša da započne život u Evropi. Na svom višemesečnom putu, Železnička stanica u Beogradu bila je prva tačka na mapi kada je mogao da odahne, jer je san bio bliži nego ikad. - Krenuo sam iz Kabula pre četiri meseca. Porodica nije mogla da krene sa mnom, ali ja sam im jedina nada da će se neko od nas spasti. Moj otac je nekada ranije bio ruski vojnik, a to talibani ne praštaju, ni njemu, ali ni njegovoj porodici. Majka bi me svakog puta izljubila i izgrlila kada bih izašao napolje, jer bi to, možda, bio poslednji put da me vidi - priča Aslam, koji za svog kratkog života ne pamti dane mira u svojoj domovini. O boljim vremenima zna samo iz priča roditelja i starijih, kada bi ih tešili da svemu mora doći kraj, pa i zlu koje ih je snašlo. Uz američke vojnike, počeo je da uči engleski jezik i sprema se na put. - Škola se za mene završila onog dana kada je pala bomba i raznela stotine dece koje su tog dana bile na času - objašnjava Aslam. - Srećom, moja učionica je bila dalje i izvukao sam se. Engleski sam savladao osluškujući Amerikance, jer želim da studiram, a to nije moguće u Avganistanu. Zbog toga sam i otišao. Granica sa Iranom bila je prva koju je trebalo preći neprimećeno. Smenjivale su se džungle i pustinje, danju se skupljala snaga za noći koje su se merile kilometrima pod nogama. Pljačkaši su vrebali sa svih strana duž Irana, zatim i Turske, ali najgore je bilo u Bugarskoj. - Krijumčari su nas prebacili od turske granice do Sofije. Upoznao sam nekoliko vršnjaka iz Avganistana sa kojima sam i ovde došao. Ipak, nismo svi na okupu. Od Sofije smo pešačili danima, plaćali krišom prenoćišta, jer nismo bili dobrodošli. Kazne bi snosili svi koji bi nam pomogli. Kada smo se primakli granici, presrela nas je grupa bugarskih policajaca. Bili su nemilosrdni, mislili smo da će zapucati. Jednog dečka su sustigli i udarili pendrekom po butini. Pao je i nisam ga više video, mi smo pobegli duboko u neku šumu. Dok su noćima tumarali, prateći Severenjaču kao jedini putokaz, bolji dan je osvanuo. Zaustavili su prolaznika i pitali gde se nalaze. "Surdulica, Srbija" zazvučalo je kao raj nakon pređenih više od 5.000 kilometara. U Beogradu, spavanje u parku u Ulici Zdravka Čelara, bio je "mačiji kašalj" u odnosu na golgotu koju su preživeli. Ipak, briga nije manjkalo, naročito kad su primetili da njihovog saputnika trese groznica.SEOSKI PUT U organizacijama koje se bave zaštitom azilanata kažu da se tranzit ljudskim životima najmanje obavlja preko graničnog prelaza Preševo. Migranti iz Makedonije prelaze u našu zemlju seoskim i šumskim putevima na graničnom pojasu dugom 107,5 kilometara. - U toku puta, njega je ujeo nekakav pauk. Svi smo bili izujedani duž dubokih šuma i bespuća, ali nismo tome pridavali značaj - kaže Aslam, kao vođa grupe, jer jedini govori engleski. - Međutim, noga mu je bila otekla, rana se zagnojila, a on je dobio visoku temperaturu. Odveli smo ga u bolnicu, ovde u Beogradu i operisali su ga. Ipak, oporavak nije mogao da čeka, pobegao je, jer mi moramo dalje. Kada stigemo na sigurno, tada će se sve rane zaceliti. Već sada su na putu ka Holandiji, gde je Aslam video svoju šansu da upiše informatiku. Novi drugari, u želji da samo nađu mesto gde mogu da krenu sa svojim životima, pridružili su mu se. Oni su sad porodica, koja deli ružnu prošlost, a nadaju se, i bolju budućnost. O sigurnijoj budućnosti za svoju decu mašta i Ahmed (43) - doktor i vlasnik privatne klinike iz Bagdada koga je pismo sa metkom i porukom da napusti Irak navelo da ostavi posao, kuću i prijatelje i sa porodicom krene na dugačak "put nade". Spasavajući živu glavu, sa suprugom i troje dece prešao je iračko-iransku granicu, a onda dospeo u Tursku. Zbog nemogućnosti da odmah organizuje put ka Austriji, svojoj "obećanoj zemlji", tamo je ostao devet meseci. A onda, kako kaže, više nije mogao da čeka. Ahmet se 3. aprila sa jednim sinom zaputio ka zapadnoj Evropi. - Ostatak porodice ostao je u Turskoj, jer nisam želeo da ih izlažem opasnosti prelaska toliko granica - objašnjava nam Ahmed. - Nadam se da ćemo uskoro biti ponovo zajedno i da ćemo deliti lepše dane. Sa krijumčarima su se Ahmed i njegov sin sastali u Izmiru. Iz ovog grada trebalo je da dođu u Grčku. Jedini mogući put vodio je preko mora, u gumenom čamcu, sa još četrdeset ljudi. - Prelazak je trajao dva i po sata, i malo je reći da je bilo stravično. Činilo mi se da će se čamac svakog trenutka prevrnuti i da ćemo ostati u moru. Putovali smo noću, nismo videli ni kuda idemo i samo smo se nadali da ćemo živi stići na obalu. BALKANSKA RUTA Ranijih godina migranti su masovno brodovima iz grčke luke Patra odlazili u Italiju, ali je posle 2008. Italija uspela da smanji mogućnost takvog krijumčarenja, pa je najkraći i najbrži put koji iz Grčke vodi ka zapadnoj Evropi sada ruta preko Makedonije i Srbije. Imigranti u Srbiju dolaze najčešće preko granice kod Preševa ili preko Kosova. Kada su se konačno dokopali kopna, otac i sin stigli su na ostrvo Mitelini na kome su ostali tri dana, a od atinskih vlasti dobili su dozvolu za mesec dana boravka. U glavnom gradu Grčke susreli su se sa novim trgovcima ljudima, kojima su dali novac da ih "dobace" do Makedonije. Ahmed je mislio da je najgori deo puta iza njega, međutim, kada su stigli u Makedoniju, krijumčari su ih ostavili u divljini, bez hrane i vode. - Noću smo se krišom, kao nekakvi lopovi i razbojnici šunjali do najbližeg naseljenog mesta kako bismo kupili namirnice i lekove - priča nam Ahmed svoje dramatično iskustvo. - Tek nakon pet dana krijumčari su došli, kako bi nas prevezli do granice sa Srbijom. Više od 450 ljudi strpali su u limeni kontejner u kome smo jedva disali i prevezli nas do nekog grada kome se ne sećam imena. Do granice sa vašom zemljom nas je delilo dva dana i dve noći iscrpljujućeg pešačenja. Saznavši da je, konačno, u Srbiji, lekar iz Iraka je prvi put od polaska iz Bagdada, kako kaže, mogao duboko da udahne, jer se u Beogradu uverio da, makar, može da hoda kako slobodan građanin. Iako ga još stotine kilometara dele do spasa ka kome je krenuo, Ahmed veruje da je najgore pregurao, a nadu mu, kako kaže, uliva sin, kome duguje sigurniju budućnost. NAJVEĆE MIGRACIJE OD SUKOBA U BOSNI Ratovi u Siriji, Iraku, Somaliji i Avganistanu, kao i oružani sukobi, kršenja ljudskih prava i sve lošiji bezbednosni i humanitarni uslovi u drugim azijskim i afričkim zemljama prošle godine doveli su do rekordnog porasta broja zahteva za azil u državama zapadne Evrope. Izveštaj UNHCR "Trendovi azila za 2014. godinu" navodi procenu da je prošle godine u industrijalizovanim zemljama podneto 866.000 novih zahteva za azil, što predstavlja porast od 45 odsto u odnosu na 2013. godinu. Brojka za 2014. godinu najveća je od 1992. godine kada je počeo sukob u Bosni i Hercegovini. 4.000 EVRA DO SRBIJE Da bi prevalili više nego dug put iz svojih zemalja u Africi i Aziji do Srbije, azilantima je potrebno u proseku oko 4.000 evra. Najveći deo tog novca odlazi u džepove švercera ljudima. - Da bismo došli do novca snalazimo se na različite načine - kaže Ahmed, jedan od migranata koga smo zatekli u Beogradu. - Najgore prolaze oni koji nemaju novca već se obavežu da će dug isplatiti krijumčarima kada stignu na željenu destinaciju. Njima je veoma teško da se izvuku iz toga, i godinama rade za tuđ račun.

Nastavak na Večernje novosti...