Izvor: B92, 20.Jan.2021, 10:36

Srbija i Prvi svetski rat: 100 godina od smrti vojvode Živojina Mišića - "ko ne zna za strah, taj ide napred"

Dvadesetog januara navršava se tačno sto godina od smrti jednog od najpoznatijih vojskovođa srpske vojske, koji je dobio odlikovanja i Francuza i Engleza, a često bio žrtva nepravde u sopstvenoj zemlji.

"Život je večita borba. Ko sme, taj može. Ko ne zna za strah, taj ide napred!".

Iako je drugi deo poznatiji, prva rečenica parole vojvode Živojina Mišića, ukratko opisuje njegov život.

Dete sa sela koje je iz opanaka stiglo do najviših srpskih >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << i svetskih odlikovanja, savremenici su mu se divili, a oreol časnog vojnika i komandanta nije dovođen u pitanje, ipak je bio žrtva spletkarenja i karijerizma.

Zbog političkih previranja tri puta je bio udaljen iz službe i sva tri puta vraćan.

Danas on je mnogima sinonim za reč vojvoda - što je i titula, ne samo vojni čin, koji se daje za izuzetne zasluge pojedinicima.

"Kada kažete vojvoda prva asocijacija ljudima je upravo Živojin Mišić, ne samo zbog veličine znanja i sposobnosti komandovanja, već zato što je s njim doneta sloboda narodu i to je prenošeno s generacije na generaciju do danas", kaže za BBC na srpskom Mitar Kovač, general-major u penziji.

Spomenici Mišiću nalaze se na gradskim trgovima u Mionici, Valjevu, a jedan manji je i ispred Beogradskog sajma.

Njegova rečenica s početka teksta već godinama prekriva ruševine zgrade Generalštaba, oštećene 1999. tokom NATO bombardovanja tadašnje Jugoslavije.

"Postoji komemorativno sećanje [...] On je, do danas, za sve režime ostao nesporna ličnost", kaže Mile Bjelajac, direktor Instituta za noviju istoriju Srbije.

Mišića su, tvrdi, vojnici voleli i bojali su ga se, ali su znali da je pravičan i verovali su u njegovu srećnu zvezdu.

"On je bio vojnik odluke, izuzetno inteligentan, dalekovid u procenjivanju gotovo kao dobar šahista i znao je da bude uporan u viziji i da je nametne", ističe Bjelajac.

Prošao je tačno vek otkako je u zoru 20. januara 1921. u 66. godini u vračarskom sanatorijumu preminuo Mišić.

"Za tih 66 godina imao je buran, težak život, ali i slavan. Posle 100 godina on je nezamenljiv u srpskoj istoriji", smatra Kovač.

U više navrata se prethodnih decenija u medijima pojavljivalo da je Mišić navodno u jednom izveštaju kralju Aleksandru Karađorđeviću, posle proputovanja po Hrvatskoj, napisao da se pokajao zbog ideje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca.

Tvrdilo se navodno i da je rekao da bi se trebalo otcepiti od "Hrvata, a njima dati državu".

Međutim, istoričar Bjelajac navodi da je to "legenda i konstrukt", jer su se Mišića dohvatili i publicisti i novinari, a ne samo naučnici.

"Imali su sklonosti i između dva svetska rata da neke sopstvene misli i naknadna razočaranja stavljaju u usta pokojnom vojvodi, koja on nije mogao da demantuje", navodi Bjelajac.

Mišić je učesnik šest ratova - od Srpsko-turskog rata 1876, preko Balkanskih do Prvog svetskog rata.

Pored toga što je bio komandant prve srpske armije na Kolubari, bio je i deo pobedonosne Solunske ofanzive 1918. i prvi načelnik Generalštaba vojske novoformirane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

"Više puta penzionisan i vraćan kad je to trebalo narodu", dodaje Miodrag Mišić.

Kolubarska bitka

Kolubarska bitka u zapadnoj Srbiji, u novembru i decembru 1914, smatra se briljantnom vojnom operacijom.

Iscrpljenu, izmučenu vojsku, koja je bila u dobroj meri i demoralisana i koja se "razvlačila u kaljugama od Drine do Kolubare", Mišić je uspeo da izvuče u dubinu teritorije centralne Srbije, ostavljajući samo manje jedinice da se bore sa neprijateljem.

Tim manevrom povlačenja dobio je vreme za oporavak.

"Uspeo je da podigne volju oficirskom i boračkom sastavu, konsoliduje snage i predloži, a zatim izvede operaciju koja je briljantna po rezultatima.

"To je 1914. među saveznicima bila prva pobednička operacija, tad se za srpsku vojsku pročulo u svetu - jer je mala armija uspela da se odupre moćnom Austrougarskom carstvu", navodi Kovač.

Austrougarski vojnici nisu bili samo brojniji, već i dobro opremljeni, siti i sa značajnim rezervnim sastavima, dodaje.

Vojvoda Živojin Mišić rođen je 20. jula 1855. kao trinaesto dete Radovana i Anđelije.

Gotovo 100 godina kasnije, 1947. godine, u istom selu rodio se Miodrag Mišić, praunuk vojvodinog najstarijeg brata Nikole.

"Ponosan sam na familiju i na svog vojvodu", kaže Mišić za BBC.

On je kustos i domaćin Kuće vojvode Živojina Mišić u Struganiku u kojoj je muzej od 1987.

Veliki je poznavalac lika i dela slavnog pretka.

"U memoarima Moje uspomene, vojvoda pred kraj života navodi: 'Rodio sam se 7. jula po starom kalendaru u livadi ispod šljive ranke, pored kolibe dok je moja majka bila planinka, kao trinaesto dete'.

"'Tom detetu, pošto je troje starijih bilo umrlo, dali su ime Živojin, verovali su u ime da ga poživi'", citira Mišić.

Mišići su, prema rečima Bjelajca, došli pre više od dva veka sa Durmitora, planine u Crnoj Gori.

Pogledajte video: Šta se nosilo u Srbiji početkom 19. veka

Priznat je za jednog od značajnih stratega 20. veka, a navodno njegova strategija se izučava i na američkoj vojnoj akademiji na Vest pointu.

Ono što je sigurno je da je to neizostavni deo literature na Vojnoj akademiji u Beogradu i na osnovnim i na specijalističkim studijama.

"Kao mali bio je kao bubica i mrvica - nije se odvajao od roditelja do šeste godine, tad počinje da čuva stoku po ovim našim brdima.

"O tome piše: 'Ko nije čuvao ovce i koze i nije vodio vočiće u oranje, taj ne zna šta su jadi i nevolje'", opisuje Miodrag Mišić.

Stoka je, kaže, mladom Živojinu zadavala teške muke - ode u tuđe imanje ili pojede komšijski kupus, a on "zaradi teške batine".

Sa 10 godina Živojin Mišić odlazi u obližnju školu u Ribnici.

Iako je učitelj koristio prut, Mišić se više plašio Ribničke pećine pune slepih miševa.

U toj školi je završio prva dva razreda.

Zatim ga stariji brat Lazar, tada već vojno lice, vodi sa sobom u Kragujevac da nastavi školovanje.

"Obukli su mu najlepše odelo, uzjahao je staru kobilu i krenuo preko Suvobora i Gornjeg Milanovca, strahujući samo da se kobila ne strmekne u neki jendek", priča Mišićev potomak.

U tadašnjoj srpskoj prestonici dočekuju ga gradska deca, koja ga zadirkuju zbog toga kako je obučen i kako priča, navodi.

"Jednog debeljucu je oborio u prašinu i izudarao, onako po seljački, i više ga nisu zadirkivali.

"Kao dete pokazao je zube kakav će da bude", navodi Mišić.

Kao dobar đak završava i šest godina gimnazije, a zatim upisuje Vojnu školu artiljerijsku u Beogradu - rang današnje Vojne akademije.

"Završava je uporedo sa ratom, kao pitomac je otišao u rat sa Turcima, to mu je bilo vatreno krštenje, gde dobija i prive činove", ističe Mišić.

Pored stručnih predmeta učio je francuski, nemački, ruski, a kasnije je govorio i italijanski i grčki.

Tancovanje - ples, bio mu je posebno koristan ispit, kaže Mišić, koji je učio pred kraj studija.

Zahvaljujući tom umeću na jednom oficirskom balu u Aranđelovcu upoznao je Lujzu kojom se oženio.

"Ona je bila Nemica, ćerka preduzimača koji je radio staro zdanje dvorca u Aranđelovcu", kaže potomak srpskog vojskovođe.

Istoričar Mile Bjelajac navodi da je u vreme priprema za puč 1903. Mišić bio na čelu Drinske divizije u Valjevu, daleko od svih vojnih i političkih spletki.

"Zaverenici mu se nisu ni obraćali i njega je puč iznenadio na neki način", ističe.

Ipak, pošto je bio oficir za vreme dinastije Obrenovića godinu dana kasnije bio prokazan kao "njihov miljenik i simpatizer".

"Nisu smeli da mu se jave na ulici ili popiju kafu s njim", dodaje.

Penzija u 49. godini mu je teško pala.

"Sa mesta pomoćnika načelnika Generelaštaba vojvode Putnika smenjen je intrigama i nečijim karijerizmom", ističe Bjelajac.

To je donelo i finansijske probleme.

Pomoglo mu je što je među vojskom i dalje bio vrlo ugledan - oficiri sa Vojne akademije dolazili su kod Mišića na časove, da pripreme ispit iz predmeta strategije.

"Objedinio je znanja u knjigu koja se koristila i u socijalističkoj Jugoslaviji", kaže Bjelajac.

Mišić je na osnovu beležaka, promišnjanja i oslanjajući se na teorije vrsnih stratega Dimitrija Đurića, Klauzevica i Moltkea napisao udžbenik Strategije.

"Te knjige Strategije možda nikad ne bi bilo da nije bio penzionisan 1904. i ostavljen bez primanja.

"Bio je vrlo razočaran, prodao je oficirskog konja, a kasnije prodao i kuću da bi mogao da obezbedi miraz za ćerke", kaže Kovač, nastavnik na predmetu strategije.

U vojsku je vraćen 1909. tokom Aneksione krize, kada je Austrougarska anektirala Bosnu i Hercegovinu, što je izazvalo političku nestabilnost na Balkanu.

Ovdašnje političke podele nisu zaobišle ni sinove vojvode Živojina Mišića.

Aleksandar Mišić streljan je u Valjevu 1941. kad se predao Nemcima "kao Draža Mihajlović".

Dragoljub Mihailović bio je vođa Jugoslovenske vojske u otadžbini, koja se tokom Drugog svetskog rata zalagala za povratak monarhije.

"Kad je formiran Ravnogorski pokret Draža je došao u Struganik, jer mu je bila potrebna pomoć vojvodinog sina Aleksandra.

"Kad su došli Nemci da ga traže, on se sakrio a a Aleksandar je izašao i rekao da je on Draža Mihailović, da bi pravi Draža imao vremena da pobegne", navodi Mišić.

Tek u Valjevu priznao je ko je i Nemci su hteli da ga spasu ako počne da radi za njih "jer u sebi nosi pola nemačke krvi".

"On je, kako predanje kaže, rekao: 'I to pola nemačke krvi je isteklo na bojnom polju'. Nije pristao i streljan je", svedoči Mišić.

"Zbog tog postupka Nemaca se Lujza odrekla protestantske vere", dodaje Kovač.

Zbog odnosa prema neprijatelju, ali i prema zarobljenicima srpska vojska je u Prvom svetskom ratu stekla međunarodni ugled.

"Nije zapisan nijedan zločin prema zarobljenim austrougarskim vojnicima.

"U tom ratu bilo je mnogo manje ratnih zločina nego u kasnijim, vojnici su tada mnogo držali do vojne etike, a bili su i okrenuti veri i bogu", navodi Kovač.

Mišić je bio komandant punog profila, sa praktičnim i teorijskim zananjem.

"Nemci su javno saopštavali da bi voleli da imaju takve oficire na čelu svojih sastava", tvrdi general-major.

Na kraju rata i posle demobilizacije Mišić će postati načelnik Generalštaba novostvorene Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ali mu je zdravlje već bilo ozbiljno narušeno.

"Istorija pokazuje da kad god se nije obraćala dužna pažnja zaslužnim sinovima, onda je društvo bilo i moralno i praktično na šteti", zaključuje Bjelajac.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom

Nastavak na B92...