Izvor: B92, 07.Jul.2020, 11:24

Srbija, holokaust i Drugi svetski rat: Zarobljeništvo Mikloša Radnotija u nacističkom logoru u Boru

Tokom Drugog svetskog rata u okolini Bora postojala su 33 radna logora, u kojima je izrabljivano i mučeno više hiljada ljudi.

"Svi znaju za [Mikloša] Radnotija i njegove pesme, ali malo ko u Mađarskoj će znati da vam kaže da je bio Jevrejin", govori Peter Kiršner, predsednik Mađarsko-jevrejske kulturne organizacije (MAZSIKE), za BBC na srpskom.

Kiršnerov očuh Lajoš Har bio je zatočen u jednom od 33 radna logora pod kontrolom nemačkih okupatora u okolini >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Bora za Jevreje, Rome, političke zatvorenike i najamne radnike iz raznih zemalja, koji su od 1942. do 1944. godine.

Borski bakar zadovoljavao je više od četvrtine potreba ratne industrije Sila osovine za ovom sirovinom, a njegova eksploatacija plaćena je životima zarobljenika.

O tome danas svedoči kosturnica 7.000 jevrejskih prinudnih radnika na Novom groblju u Boru i spomenik najpoznatijem od njih - mađarskom pesniku Miklošu Radnotiju.

Pre nego što je Radnoti stigao u Bor, tamošnji logori su radili već gotovo dve godine.

Srpski, nemački i mađarski izvori beleže da je u periodu 1942-1944. u Bor poslato više stotina radnika iz Srbije, oko 6.000 Mađara i oko 10.000 Italijana, zarobljeni britanski, francuski i sovjetski vojnici, Holanđani, Grci, Česi, kao i dvojica Argentinaca.

Prema dokumentima borskog odeljenja Istorijskog arhiva Negotin, u radne logore najpre su počeli da pristižu srpski radnici, uglavnom zanatlije, na ugovor i plaćen rad.

Jedna sačuvana lista sa podacima o 128 radnika koji su 1942. iz Beograda stigli u Bor, beleži da su među najamnicima bili sveštenik, muzičar i tri studenta.

Obećana im je plata od 500-600 dinara mesečno, tri obroka dnevno, cigarete i higijenska sredstva.

Međutim, ubrzo su shvatili da su u životnoj opasnosti - dobijali su jedan ili nijedan obrok dnevno, za platu su kupovali higijenske potrepštine i hranu od seljaka, a bilo je i mučenja.

Vilmoš je smenjen u junu 1943, a na njegovo mesto dolazi Lajoš Čatai, koji je zaključio kupoprodajni ugovor sa OT.

Bivši logoraš Sigetvari beleži da se u to vreme promenila i uprava logora: potpukovnik Andraš Balog smenjen je zbog "blagog postupanja prema logorašima".

Na njegovo mesto dolazi pukovnik Ede Maranji, "zadrigli, zdepasti, gadni čovek ružnog lika i nasilničkog ponašanja, koji je uveo kaznu vešanjem, crnu odeću za logoraše, žutu zvezdu za Jevreje i isticanje oznake logora".

Sigetvari navodi da su po Maranjijevom naređenju logoraši morali da predaju svu toplu odeću.

U jednom od četiri voza koji su iz Mađarske vozili kažnjenike put Bora, u proleće 1944. našao se i mađarski pesnik Mikloš Radnoti.

Kada se u kasno leto 1944. Crvena armija približila rudniku, nacistički zapovednici naredili su evakuaciju ka Mađarskoj.

Prema dokumentima Istorijskog arhiva u Negotinu, Bor su napustile dve kolone logoraša sa ukupno 3.600 ljudi.

"Kolonu koja je prva krenula oslobodili su srpski partizani", kaže mađarski pisac i prevodilac Đuze Ferenc, kućni prijatelj Radnotijeve udovice Fani Đarmati i autor biografije Mikloša Radnotija.

Pesnik Mikloš Radnoti (1909-1944) rodio se u jevrejskoj porodici u Budimpešti, sa prezimenom Galter.

Njegova majka i brat blizanac umrli su tokom porođaja. Kada je imao 12 godina, umro mu je i otac, pa su se o Miklošu starali ujak i bake.

Kasnije, 1934. godine, uzeće prezime Radnoti od dede po majci, koji nije bio Jevrejin.

Na studijama je privukao pažnju vlasti zbog pesama i javnih istupa, koji su okarakterisani kao "komunistička propaganda".

Zbog toga je hapšen više puta tokom 1930-ih.

"Radnoti je insistirao da nije samo Jevrejin, već je isticao da je Mađar i to je bio važan deo njegovog identiteta", kaže Ferenc.

"Članovi jevrejske zajednice zbog toga su se uvredili, pa su pojedini odbijali da štampaju njegove pesme u zbornicima jevrejske poezije", dodaje.

Ferenc podseća da je na svesci "Avala 5" stajao natpis: "Ovo je beležnica sa pesmama mađarskog pesnika Mikloša Radnotija".

Radnoti je pre Bora, između 1940. i 1943, triput bio u logorima u Transilvaniji i Mađarskoj.

Komunističko opredeljenje nije smetalo Radnotiju da između dva boravka u radnim logorima primi katoličku veru.

"Lično mislim da je to uradio iz opredeljenja, a ne da bi se spasao logora", kaže Ferenc.

Međutim, kako se ispostavilo, ništa nije moglo da ga spase.

Evakuišući se ka mađarskoj granici, logoraši su pešaka prošli kroz Beograd, Pančevo i Crvenku.

Sigetvari beleži da su oni bili poslednja grupa Jevreja, koji su prenoćili na tada već zatvorenom Sajmištu.

Takođe je zabeležio da su mađarski stražari strahovali da će partizani napasti kolonu.

"Mada zvuči paradoksalno, nervozu su ispoljavali sve češćim pucanjem", beleži Sigetvari.

"To se događalo kada bi neko izašao iz kolone zbog fizioloških potreba. Više čuvara odjednom pucalo je u dotičnog, pravdajući to time, da sprečavaju pokušaj bekstva".

Kiršner ističe da se u Mađarskoj odgovornost za Holokaust ne odriče, ali se gura pod tepih i minimizuje uloga koju su mađarske vlasti odigrale u Holokaustu.

"Mađarska ima još dug put ka prihvatanju svoje istorije", kaže on.

Kao jedan od primera, Kišner navodi Spomenik žrtvama nemačke okupacije na Trgu slobode u Budimpešti, podignut uoči 70 godišnjice oslobođenja Aušvica.

Njega su jevrejske organizacije okarakterisale kao "neprihvatljiv", navodeći da se njime potiskuje uloga koju je u jevrejskom stradanju imala Mađarska.

Ferenc ocenjuje da spomenik ogledalo "izopačenosti aktuelne vlasti u Mađarskoj".

"Čak i novinari često pozajmljuju Orbanovu frazu 'mađarski narod', isključujući time otprilike desetinu populacije - Rome, Jevreje, Rumune, Jermene i sve druge koji žive u ovoj zemlji".

Što se tiče Radnotija, Kiršner ističe da je uvršten u čitanke i da mnogi mladi ljudi znaju stihove napamet, ali da većina ne zna za njegovo jevrejsko poreklo.

"Zna se da je bio u radnim logorima, ali oni su u Mađarskoj bili i za političke disidente, to se ne povezuje sa njegovim jevrejstvom".

Međutim, ističe Ferenc, "ne možemo da prenebregnemo činjenicu da je upravo jevrejsko poreklo značajno doprinelo da Radnoti prođe sve što je prošao".

"Levičar, katolik i deklarisan mađarski pesnik - ubijen je jer je rođen kao Jevrejin", zaključuje.

Borski SUBNOR smatra da bi, osim godišnjih komemoracija Radnotijevog rođendana 5. maja i dana oslobođenja Bora 3. oktobra, još mnogo moglo da bude učinjeno.

To udruženje već godinama pokušava da prikupi novac da se "makar obnovi kosturnica", kaže njegov predsednik Žarko Petrović, ali za sada bez uspeha.

"Prethodna [gradska] vlast nije imala sluha za to, od trenutne nismo ni tražili", dodaje Petrović pomalo rezignirano.

Borski novinar Brana Filipović nije iznenađen odsustvom volje da se brine o ovim mestima sećanja.

"Mi ne vodimo dovoljno računa ni o našim grobljima, kako da očekujete da će neko brinuti o groblju mađarskih Jevreja", kaže.

"To su veliki nemar i nebriga, kulturni i civilizovani narodi sebi ne dozvoljavaju".

U gradu ne postoji nijedna tabla sa bilo kakvom informacijom o 33 logora i sabirnom centru na mestu glavne robne kuće u Boru gde su ljudi mučeni i streljani.

Petrović kaže da se u brdima između Bora i Žagubice nalazi memorijalna tabla koja obeležava logor Hajdenau, u kojem je boravio Radnoti.

Međutim, lokacija je takva da je malo verovatno da ćete slučajno naići na tablu i otkriti šta se tu nekada nalazilo, osim ako ne odete na planinarenje.

Petrović ističe da je sećanje na stradale u borskim rudnicima važno ne samo zbog stranih zatočenika, kojih je bilo najviše, već i zbog ovdašnjeg stanovništva koje je prošlo kroz nacističku torturu.

"Svi oni su bili pod jednako zastrašujućom presijom gladne ratne mašinerije, izlagani napornom radu koji je nadgledala nacistička Organizacija Tot", dodaje Zograf.

Kiršner kaže da je ovo ukazuje i na važnost saradnje veteranskih i jevrejskih organizacija kada je u pitanju Drugi svetski rat.

"Moj očuh je bio borski prinudni radnik, na izvestan način, to je zajednička istorija o kojoj bi trebalo zajednički da brinemo", zaključuje.

Petrović dodaje da je to iskustvo "obeležilo baku i mamu za čitav život".

"Kako ja to da zaboravim?"

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom

Nastavak na B92...