Izvor: Večernje novosti, 09.Nov.2017, 21:19   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Srbija gubi oslonac na istoku

Izbijanje Oktobarske revolucije u Rusiji dovelo u pitanje ratne ciljeve učesnika u ratu. Pašić je bio ubeđen da Srbi nemaju drugi put osim praćenja ruske politike VELIKE ruske revolucije iz 1917. godine - Februarska (demokratska), kojom je srušen carizam, i Oktobarska (boljševička), koja je iz korena izmenila društveno-ekonomske odnose - uticale su najpre na tok Prvog svetskog rata i korekciju ratnih planova saveznika, a zatim i na celokupnu potonju istoriju sveta. >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Pored ruskog i drugih naroda koji su živeli u okvirima carstva, u prvi mah, međutim, najdirektnije su se odrazile na međunarodnu poziciju Kraljevine Srbije i njen ratni cilj, usmeren ka stvaranju jugoslovenske države. Majskim prevratom i dinastičkom smenom iz 1903. spoljna politika srpske države konačno je u potpunosti bila okrenuta ka Rusiji, s čim se slagao najveći deo političkih i intelektualnih elita.PROČITAJTE JOŠ - SUSRET SA ISTORIJOM: Izbeglice u Srbiju donele carsku Rusiju Nikola Pašić, koji je upravo tih godina postajao nesumnjivo prva politička ličnost, bio je, na primer, čvrsto uveren da je na pomolu sudbonosni sukob germanskog i slovenskog sveta, te da Srbi u tom istorijskom okršaju nemaju drugi put osim dosledne odanosti ruskoj politici. Verujući u to, nikada sebi nije dopuštao da se ljuti na moćnog ruskog zaštitnika. Štaviše, kada je početkom februara 1914. sa prestolonaslednikom Aleksandrom bio u Petrogradu, osmelio se da pred Nikolajem Drugim iznese ideju jugoslovenskog ujedinjenja i otvori pitanje eventualne ženidbe budećeg srpskog kralja jednom od carevih kćeri, predočavajući da bi ona mogla biti kraljica ne jedne male srpske, nego velike jugoslovenske države. Nešto kasnije, Jugoslovenima iz Austrougarske poručio je da pitanje jugoslovenskog ujedinjenja neće rešavati tamošnji prvaci Hrvatsko-srpske koalicije, nego "Srbija sa Rusijom". Početak rata i prve ratne godine u tom su pogledu predstavljale nastavak pređašnje politike, uprokos tome što Rusija ne samo što nije prihvatala program srpsko-hrvatsko-slovenačkog ujedinjenja, nego je i odbijala molbu srpske vlade da se Srbiji prizna status savezničke zemlje. Ali solidarisanjem sa Srbima u trenucima najtežih ratnih iskušenja, znatnom količinom vojne pomoći i humanitarnim akcijama, a pogotovo dubokim saosećanjem s njihovom tragedijom u jesen i zimu 1915/1916, Rusija je potvrđivala da se neće "dezinteresovati" za njihovu sudbinu.PROČITAJTE JOŠ - VEK REVOLUCIJE (1): Oktobar koji je promenio svet U takvom poimanju uzjamnih odnosa, izbijanje Februarske revolucije 1917. izazvalo je ogromno uznemirenje srpske vlade. Saznavši za carevu abdikaciju i formiranje Privremene vlade, Pašić je već 20. marta objavio ove vesti u "Službenim novinama", a tri dana kasnije uputio pozdravni telegram Pavlu Miljukovu. Iako je novi ruski ministar spoljnih poslova bio poznat kao izraziti bugarofil, a on sam kao čovek odan dinastiji Romanov, Nikola Pašić je izrazio radost što je prevrat izvršen brzo i bez velikih žrtava, uz razumevanje Nikolaja Drugog. Istovremeno, podsetio je na dugo žrtvovanje srpskog naroda za nacionalnu slobodu, državnu nezavisnost i demokratiju, te viševekovnu njegovu nadu i veru u "bratsku i jednovernu Rusiju". Samo dan kasnije, 24. marta, Privremena vlada je u zvaničnoj izjavi potvrdila vernost savezničkim obavezama, a jugoslovenski program prihvatila kao deo ruskih ratnih ciljeva, što do tog vremena nije učinila nijedna druga saveznička vlada.PROČITAJTE JOŠ - Car Nikolaj slao Srbe da spasu otadžbinu Prihvatajući istorijski značaj datog obećanja, Nikola Pašić nije bio sklon da se složi s namerom Rusije da u suštini ona, a ne Srbija, stvori jugoslovensku državu. Docniji događaji, međutim, s jedne su ga strane umirili, a s druge još više zabrinuli. Jer, naredne izjave ruskih diplomata bile su umerenije, ali su političke krize u Rusiji, nemoć Privremene vlade da ih reši, vojni gubici i socijalni nemiri upućivali na pomisao da veliku pravoslavnu zaštitnicu očekuju još teži dani. Znajući da će se slabljenje Rusije nužno odraziti na međunarodni položaj Srbije, srpska vlada je bila prisiljena da se, uz bolno i dugotrajno odricanje od dotadašnjeg glavnog spoljnog oslonca, uputi pokušajima pronalaženja drugih rešenja. U manjoj ili većoj meri konkretnu posledicu ruskih događaja predstavljali su održavanje Krfske konferencije (juna - jula 1917), uspostavljanje kontakata sa SAD, koje su 6. aprila 1917. objavile rat Nemačkoj, obnavljanje veza sa italijanskim diplomatama, budući da je Italija, iako saveznička zemlja, bila najuporniji protivnik jugoslovenskog ujedinjenja. Osim toga, posedovala je veoma važan, u aprilu 1915. tajno sklopljen Londonski ugovor, kojim su joj sile Antante predale veći deo istočne obale Jadrana. U tako nestabilnoj situaciji, s promenljivom ratnom srećom i neizvesnim ishodom, desila se Oktobarska revolucija, čijim je izbijanjem Rusija izbačena iz rata. Srbija je time momentalno ostala bez najsnažnijeg zaštitnika, suočivši se odmah s posledicama koje je ruska revolucija imala na oba zaraćena tabora. Sile Antante ostale su bez saveznika, čija se višemilionska vojska tokom tri godine suprotstavljala nemačkim i austrougarskim armijama, nanoseći im, i pored svojih povremenih poraza, ogromne gubitke. Sve zajedno ojačalo je poziciju Nemačke i Austrougarske, čija je nada u uspešan završetak rata i očuvanje pozicije evropske sile umnogome ojačana. Puno se govorilo o zbunjenosti i očajanju srpske vlade, naročito Nikole Pašića. U velikoj brizi, pak, bila je i saveznička diplomatija, čiji su predstavnici na konferenciji u Parizu (29. novembra - 3. decembra) na neki način prešli u defanzivu, a da bi nadoknadili gubitak Rusije doneli odluku o pokretanju pregovora o separatnom miru s Austrougarskom. Pokušavajući da je odvoje od Nemačke i izvuku iz rata, pojedini među njima predlagali su da joj se u obliku personalne unije pripoje Poljska, Rumunija, Crna Gora i Srbija. Ubrzo zatim, krajem decembra 1917. i početkom 1918, objavljeni su korigovani ratni ciljevi Francuske, Velike Britanije i SAD. Nijedna od ovih sila nije predviđala raspad Austrougarske, dopuštajući jedino njeno unutrašnje preuređenje. Suštinski odustajući od ideje prava naroda na samoopredeljenje i formiranje nacionalnih država, sve su ispoljile i nedoslednost. Što se Srbije tiče, predviđani su njena restauracija i izvesno teritorijalno proširenje, a prema planu američkog predsednika Vudro Vilsona, i izlazak na more. Ujedinjenje Južnih Slovena, kao njen ratni cilj, potpuno je ignorisano.PROČITAJTE JOŠ - VEK REVOLUCIJE (2): Prevrat tamnog sjaja Dok se zvanična srpska politika trudila da gubljenje ruskog oslonca nekako nadomesti drugim pravcima spoljne politike, neformalni razgovori srpskih političara i intelektualaca uglavnom su pokazivali ozbiljnu zabrinutost, a kod nekih i gnušanje. Tako je Milorad Drašković, istakvaši da ništa nije važnije od "velikog ruskog događaja", dodao da su Rusi, težeći "toplim morima", Bosforu i Dardanelima, trista godina vodili istu spoljnu politiku, a onda je napustili zbog "ženskog prava glasa", dovodeći na vlast najrazličitije ljude, po pravilu nevične politici, ali željne moći. Vrlo brzo, s njegovim su se mišljenjem složili i mnogobrojni drugi savremenici, ne sluteći u tom trenutku da će upravo izlazak Rusije iz rata uticati na obesmišljavanje postojanja Austrougarske, kao njene protivteže na Balkanu, i stvaranje jugoslovenske države.PROČITAJTE JOŠ - VEK REVOLUCIJE (4): Rusija je strepela od bune PREGOVARI SA SAVEZNICIMA I GARANCIJE PAŠIĆ je, ne obaveštavajući saveznike, već u decembru 1917. uspostavio vezu s Lavom Trockim, a u januaru 1918. kod sovjetske vlade otvorio pitanje dezaneksije BiH. Gajio je nade da bi i sovjetska vlast mogla da nastavi tradiciju zaštite ruskih interesa na Balkanu. Sovjetske vlasti objavile su prethodno potpisane tajne ugovore sa Italijom i Rumunijom, čija je suština bila u teritorijalnim kompenzacijama na štetu srpskog i jugoslovenskog prostora. Međutim, kao realan i iskusan političar potražio je i druge garancije. Bez znanja Francuske i Velike Britanije, osigurao je kredit u SAD, zahvaljujući čemu je srpska vlada svakog meseca primala milion dolara. Takođe, doneta je odluka o intenzivaranju kontakata sa SAD i o jačanju jugoslovenske propagande i obnovi pregovora sa Italijom, kako bi, uzimajući u obzir minimalan ratni učinak, odustala od bar jednog dela teritorija obećanih joj na istočnoj obali Jadrana.

Nastavak na Večernje novosti...