Izvor: Blic, 22.Feb.2008, 11:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija bez Kosova, a svet bez OUN
Jednostranim i protivpravnim proglašenjem državne nezavisnosti srpske pokrajine Kosovo i Metohija, 17. februara 2008. godine, samo je ozvaničeno ono što su SAD obećale Albancima posle bombardovanja Srbije 1999. godine. Kao što su protivpravno, bez odluke Saveta bezbednosti, SAD i ostale NATO države bombardovale Srbiju, isto tako su protivpravno, takođe bez odluke Saveta bezbednosti, nasuprot Povelji OUN i još uvek važećoj Rezoluciji 1244, odlučile da priznaju Kosovo kao nezavisnu državu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na osnovu protivpravnog jednostranog proglašenja njene nezavisnosti od strane privremene kosovske skupštine. Time je prvi put od osnivanja OUN jednoj suverenoj državi oduzet deo njene teritorije bez njene saglasnosti, to jest nasilnim putem i grubim kršenjem Povelje OUN, Rezolucije 1244, Helsinške povelje i međunarodnog prava uopšte. Na taj način je suštinski degradirana i praktično obesmišljena međunarodna uloga OUN i Saveta bezbednosti. Naime, time je faktički legalizovano pravo, pre svega SAD da, posle protivpravnog i zločinačkog bombardovanja Srbije, Avganistana i Iraka, nekažnjeno, prema meri svojih političkih, vojnih i ekonomskih interesa, ponovo, još grublje pogazi Povelju OUN i međunarodno pravo. Danas se to dogodilo Srbiji, a već sutra će to postati vrlo opasan i često korišćen međunarodni presedan.
Kad je reč o Srbiji i njenim građanima, pa i o Srbima na Kosovu, može se reći da nisu iznenađeni najnovijim razvojem događaja u vezi sa statusom Kosova. Umesto iznenađenja, više je prisutno ogorčenje, ne samo zbog protivpravnog i nasilnog oduzimanja dela državne teritorije, već zbog osećanja nemoći i poniženosti sopstvene države i naroda. Ali, i zbog trijumfa i legalizovanja sile i bezakonja u međunarodnim i međudržavnim odnosima koji više nikome ne garantuju elementarnu sigurnost, slobodu i državnu nezavisnost, ako ne poseduje atomsko naoružanje. Državni organi Srbije, daleko manje od građana su iznenađeni sedamnaestim februarom, jer su dobro znali da je on, pre svega od strane SAD i njenim diktatom ključnim evropskim saveznicima, neprekidno, javno i sistematski pripreman od juna 1999, a zvanično najavljen Ahtisarijevim planom koji nije prihvaćen od strane Saveta bezbednosti.
U svim drugim sličnim kriznim situacijama u svetu, kada nije došlo do odluke Saveta bezbednosti, primenjeno je dugogodišnje „zamrzavanje" tih konflikata pod nadzorom OUN. Pošto u slučaju Kosova nije prihvaćeno ponuđeno rešenje o najširoj autonomiji poznatoj u svetu, sada se može očekivati višegodišnje međunarodno civilno i vojno prisustvo i pomoć u ostvarivanju kosovske nadzirane nezavisnosti. A u međuvremenu će, verovatno, sadašnja faktička podeljenost Kosova dovesti do legalizacije te podele i zadržavanja njegovog severnog dela u sastavu Srbije. Istini za volju, treba reći da i sama Srbija ne bi znala šta bi sa sadašnjim, tragično etnički podeljenim i sukobljenim Kosovom koje bi, kao eventualna „suštinska autonomija", faktički samo formalno bilo u njenom sastavu. Imajući u vidu stogodišnje neprijateljstvo i krvave sukobe Srba i Albanaca oko Kosova, a posebno protekli desetogodišnji period, verovatno se nikakva njihova demokratska zajednica ne bi mogla uspostaviti niti opstati „ni milom ni silom". Ali, mora se razumeti ustavna i patriotska dužnost i uporna diplomatska borba državnih organa i najviših funkcionera Srbije da očuvaju teritorijalnu celovitost i suverenost svoje države, iako oni, za razliku od režima iz protekle decenije, ne snose nikakvu odgovornost za tragičnu sudbinu Kosova.
U novonastaloj situaciji, državni organi Srbije postupali su racionalno, u skladu sa Ustavom i Poveljom OUN. Proglasili su pravno ništavnim akt o proglašenju nezavisnosti Kosova, najavili nastavak političke, pravne i diplomatske borbe protiv protivpravnog otcepljenja Kosova, pozvali građane da se uzdrže od nasilja, potvrdili svim građanima na Kosovu koji priznaju državu Srbiju da su njeni punopravni građani i da imaju pravo da ne priznaju nelegalno proglašenu nezavisnost Kosova. Takođe će biti povučeni ambasadori Srbije iz zemalja koje priznaju nezavisnost Kosova i preduzete druge diplomatske mere uobičajene u sličnim situacijama.
Danas je za Srbiju posebno važno da se opravdani masovni protesti Srba na Kosovu, kao i širom Republike, ne izvrgnu u akte nasilja, kojima bi se nanela ogromna politička šteta samoj Srbiji, njenim legitimnim državnim pravima i međunarodnom ugledu i položaju. Posebno je bitno da se osigura puna lična bezbednost Srba na Kosovu, zaštita njihove imovine i verskih objekata, kako bi se sprečio njihov novi izbeglički egzodus. Zatim da mere diplomatske retorzije Srbije prema državama koje su priznale ili će priznati nezavisnost Kosova budu zasnovane na standardima koji važe i primenjuju se u sličnim kriznim međudržavnim situacijama, kako ne bi došlo do međunarodne samoizolacije Srbije.
Sve to, nažalost, ne znači da će posle upućivanja misije EU na Kosovo bez odluke Saveta bezbednosti i sa zadatkom da sprovede Ahtisarijev plan, a naročito posle priznanja nezavisnosti Kosova od strane ključnih država EU (uskoro i ogromne većine) biti moguće u dogledno vreme nastaviti pregovore o pridruživanju EU. Skoro je izvesno da će DSS-NS, SRS i SPS, koje imaju skupštinsku većinu, na neodređeno vreme blokirati nastavak tih pregovora, uslovljavajući ih priznanjem statusa Srbije kao celovite države sa Kosovom u njenom sastavu. To će neminovno uskoro posle aktuelnih, očekivano jedinstvenih reakcija predsednika Republike, Vlade i Skupštine povodom protivpravnih akata proglašenja i priznavanja nezavisnosti Kosova, dovesti do duboke krize vladine koalicije u vezi sa budućim odnosima sa EU. Po svoj prilici, jedini izbor će biti skori prevremeni parlamentarni izbori, od čijeg će ishoda zavisiti, ne samo evropska budućnost Srbije, već i njena unutrašnja politička stabilnost i demokratizacija.
