Izvor: Politika, 23.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija bez DNK registra
U budućoj arhivi neće biti genetski otisci svih građana Srbije, već samo osuđenih lica, i to na kazne zatvora više od jedne godine
Činjenica jeste da se neke osobine čoveka mogu pripisati genetici, ali je to u krivičnopravnom smislu veoma diskutabilno i podseća na Lombrozove teorije o tipu čoveka koji je „rođeni zločinac” – kaže za „Politiku” profesor krivičnog procesnog prava dr Milan Škulić. – Danas je dokazano da nijedno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << krivično delo, pa i ono koje je praćeno nasiljem, nikada nije plod samo nekih unutrašnjih bioloških ili psiholoških faktora već da do kriminalnog ponašanja dolazi usled kombinacije raznih faktora, a najviše određenih socijalnih faktora. To znači da se vrlo teško može unapred odrediti koje je lice genetski predodređeno za zločin.
Profesor podseća da se određenim psihološkim testovima mogu utvrditi neki elementi temperamenta i karaktera, na osnovu kojih se može predvideti određeno ponašanje u socijalnim kontaktima, ali da to nikako ne znači da se neko može unapred žigosati kao kriminalac.
– Takva vrsta predviđanja na osnovu genetskog koda predstavljala bi čistu diskriminaciju ljudi. U našim zakonima ne postoji nikakva odredba koja uzima u obzir genetske testove ili bilo kakve biološke faktore zarad utvrđivanja olakšavajućih ili otežavajućih okolnosti ili kvalifikacije krivičnog dela. Za to su važna samo određena psihička stanja okrivljenog u trenutku izvršenja krivičnog dela – kaže profesor Škulić.
Sudija Dragan Obradović, predsednik radne grupe za izradu Zakona o nacionalnom DNK registru i predsednik Okružnog suda u Valjevu takođe kaže da novi DNK testovi, o kojima se govori u Americi, podsećaju na Lombrozovu teoriju.
– U Srbiji se već godinama pomoću DNK analiza uspešno otkrivaju učinioci krivičnih dela. Genetski otisak može određenu osobu dovesti u vezu sa zločinom ili isključiti nečiju krivicu, a uspešno se koristi i u postupcima za utvrđivanje očinstva – kaže sudija Obradović.
On ističe da Srbija još nema nacionalni DNK registar, jer predlog zakona još nije došao na dnevni red.
– Još ne znamo da li će buduća arhiva genetskih otisaka biti u sedištu MUP-a Srbije, u Ministarstvu pravde ili u Institutu za sudsku medicinu u Beogradu. Razmišlja se i o osnivanju nacionalne agencije za DNK registar, koja bi bila potpuno nezavisna od policije i pravosuđa – kaže naš sagovornik.
U budućem DNK registru, prema nacrtu zakona, naći će se genetski otisci svih punoletnih osoba koje su osuđene na kaznu zatvora više od godinu dana, ali i maloletnika koji su osuđeni za najteže oblike teških krivičnih dela.
– Nacionalni DNK registar, dakle, ne podrazumeva bazu genetskih otisaka svih građana Srbije, već samo osuđenih lica, i to na kazne zatvora više od jedne godine. Maloletnici će imati svoj genetski kod u nacionalnoj arhivi samo ako su izvršioci najtežih zločina, a predviđeno je da postoji i registar dece izvršilaca najtežih oblika teških krivičnih dela, dakle mlađih od 14 godina, iako oni nisu krivično odgovorni. Iskustva evropskih zemalja pokazuju zabrinjavajući broj teških zločina mlađih od 14 godina, a takvih slučajeva je bilo i kod nas – kaže sudija Obradović.
Nacionalna baza genetskih otisaka imaće i još tri posebna registra: arhivu bioloških otisaka osumnjičenih i okrivljenih za vreme trajanja krivičnog postupka, registar nestalih lica i forenzički DNK registar u kome će se čuvati svi biološki tragovi pronađeni na „licu mesta” koji se ne poklapaju sa postojećim DNK tragovima u arhivama otisaka osuđenih i okrivljenih.
U sudovima širom Srbije već je oko tri stotine slučajeva uspešno rešeno upravo zahvaljujući veštačenjima DNK molekula. Čak 20.000 uzoraka kostiju iz masovnih grobnica u Batajnici, BiH i na Kosmetu identifikovano je u laboratorijama u Beogradu, Tuzli, Sarajevu i Banjaluci.
Cela priča o stoprocentnoj pouzdanosti DNK analize zasniva se na činjenici da ne postoje dva čoveka na planeti sa istim genetskim kodom, osim jednojajčanih blizanaca. Za analizu i upoređivanje molekula DNK dovoljna je veoma mala količina biološkog materijala, kao što su delić dlake ili hiljaditi deo jedne kapi krvi.
Aleksandra Petrović
[objavljeno: 24/04/2008.]
