Izvor: S media, 04.Maj.2012, 16:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbi opet opsedaju Mađarsku: Segedin nas i hrani i leči!
Umesto zanimljivih turističkih destinacija i obilaska znamenitosti, Srbi sve češće „preko grane“ idu u nabavku osnovnih životnih namirnica. Od sira, kulena, šunke, deterdženata i sredstava za ličnu higijenu, pa sve do garderobe i tehnike, u šoping se sve češće ide sa pasošem. Jedna od koristi „belog šengena“!
U turističkim agencijama, cena jednodnevnog aranžmana za ovaj vid „prehrambenog turizma“ košta od 1.000 do 2.500 dinara. Polasci >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << se organizuju iz Beograda i iz Novog Sada. Postoje čak i šoping ture kombi-taksijem, koje koštaju oko 2.000 dinara po osobi.
Sindikalne ture do Segedina
Ovaj trend prevazišao je ličnu inicijativu; sve je češći slučaj da se sindikati srpskih preduzeća i javnih ustanova organizuju za turu do Mađarske.
- Za 50 evra, najviše 100, napunite frižider! – kaže za S media portal Milica J. koja je upravo na ovaj način, sa svojim kolegama iz sindikata jedne zdravstene ustanove iz Beograda, trgovala u Segedinu. - U nekim prodavnicama razlika je drastična u odnosu na naše cene. Primera radi, cene hrane i kućne hemije niže su u proseku 15 odsto.
Ipak, ne pazari se samo hrana i kućna hemija; mnogi Srbi u Mađarskoj kupuju i lekove! Motiv je jasan: cene su niže za 20 odsto nego u domovini.
- Kupovala sam lekove koje koristim u hormonskoj terapiji. Njihov rok isticao je za dva meseca, pa je cena bila znatno niža. Naravno, snabdela sam se dozom koju sam iskoristila u predviđenom roku – objašnjava naša sagovornica.
Građanima koji žive bliže granici, isplati se da u kupovinu idu i dva puta mesečno.
Srbija pod trgovačkim monopolom
S obzirom da je PDV u Mađarskoj čak 27 odsto, a u Srbiji i dalje 18, nameće se pitanje kolike su u stvari zloupotrebe tržišta u Srbiji? Jer, isplati se preći Horgoš, platiti benzin i potrošiti vreme, a ipak ostvariti uštedu u kućnom budžetu.
„Afa“ – jedini porez koji Srbi vole
U Mađarskoj je neka roba oslobođena PDV-a, pa se sa računom koji premašuje iznos od 50.000 forinti (118,6 evra) može ostvariti (na mađarskoj granici) pravo na povraćaj takozvanog afa poreza. To je, uz niže cene u susednoj zemlji, dodatna ušteda svakome ko pazari u Mađarskoj.
- Srbija je pod trgovačkim monopolom i to je javna tajna – kaže za S media portal Goran Papović, predsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije. – Nijedan od svetskih top 10 trgovačkih lanaca još ne posluje u Srbiji. Među njima se nalazi i “Lidl”, koji još nije otvorio nijedan objekat kod nas, izgleda da samo skenira tržište. Sama reklama “Maxija” da trajno obara cene nešto već nagoveštava. Osim toga, poznato je da pojedine marže u Srbiji dostižu i 70 odsto, a sve pod parolom slobodnog tržišta. Pa nije slobodno, nego je monopolozivano!
U Bosnu po benzin, u Istanbul po “krpice”
Od ekonomiste Miroslava Zdravkovića saznajemo da putovanje u Segedin nije izuzetak.
- Poznato je da naši građani idu u Bosnu po benzin – kaže Zdravković za S media portal. - To je stvar lične inicijative i odnosa troškova i koristi. Za novac koji biste u Srbiji dali na nekoliko krpica, možete da otputujete u Trst, Veneciju ili Istanbul, kupite isto, obiđete grad, i još da vam se sve to isplati.
Tablete se prodaju i na pijaci
Rizična kupovina pečuraka na pijaci
Hrana na buvljaku
Prema Zdravkovićevim rečima, niže marže su u Makedoniji, BiH i Bugarskoj. Tamošnje stanovništvo hranu i kućne potrebštine plaća manje nego građani Srbije.
- Građani se informišu i organizuju; ako sam primetio da suvomesnati proizvodi koštaju kod nas dva ili tri puta skuplje, koristim priliku da te proizvode kupim u zemljama u okruženju - kaže Zdravković.
Hrana iz Mađarske na pijacama
Ova tematika zalazi i u polje sive ekonomije. Ima ljudi koji izdržavaju porodicu preprodajući na našim pijaca hranu i hemiju kupljenu u velikim mađarskim trgovinskim lancima.
Sirevi, kafa, čokolada... Sve je drastično jeftinije nego u srpskim radnjama. Na primer, 100 grama “Milka” čokolade na pijaci košta oko 70, a u prodavnici oko 110 dinara, pakovanje od 250 gr – na tezgi 240, u radnji 340 dinara!
Naravno, postavlja se i pitanje ispravnosti ovih proizvoda.
- U velikim lancima u inostranstvu imate velika sniženja na robu koja je blizu isteka roka trajanja. Preprodavci je kupuju, a pitanje je da li je taj rok već istekao dok se roba plasira na pijaci. Sledi, naravno, sumnja i u način na koji se ta roba skladišti – objašnjava Papović.
Papović: Diskriminacija potrošača
Prema njegovim rečima, kod trgovaca u Srbiji postoje i prikrivene marže, pa bi trebalo ispitati koji su to zavisni troškovi koji daju tako veliku cenu u manjim prodavnicama, a drastično nižu cenu u velikim marketima.
- To su klasične zloupotrebe. Većina ljudi ne može da priušti odlazak u velike markete, nema automobil, ne može da plati taksi i snabdeva se u malim marketima. Trebalo bi pogledati ko drži te male prodavnice. Pa, opet ti veliki lanci! Zakupili su sve markete na dobrim lokacijama – tvrdi Papović.
On smatra da je pravo pitanje kome je dozvoljeno da većem trgovinskom lancu dostavi svoju robu.
- Zakupci mnogih njiva i vlasnici klanica su sami trgovci. Kad oni imaju svoj proizvod, naravno da neće dozvoliti nijednom rataru da plasira svoj proizvod, jer on diktira cenu. Tu nema konkurencije. Pa još imamo i uvoz ratarskih proizvoda iz zemalja u okruženju, pa čak i sa Dalekog istoka. Domaći proizvođači se guše klasičnim monopolom – zaključuje Papović.
Jelena Brkić
Foto: Guliver/Thinkstock
