Izvor: Politika, 11.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbi nisu gubitnici
Dolazim da slušam. Situacija kod vas je toliko složena da se ne usuđujem ni da dam svoje mišljenje. Sigurno je, međutim, da još ništa nije završeno
Specijalno za „Politiku” od dopisnika Tanjuga
Alberto Mangel, kanadski pisac poreklom iz Argentine, koji živi u Francuskoj, svetski je poznati autor romana i knjiga o književnosti, antologija kratkih priča, od fantastičnih do erotskih, eseja „o rečima i o svetu”, izdavač i prevodilac.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
U „Istoriji čitanja” (srpski izdavač „Svetovi”), knjizi koja ga je proslavila i koja je prevedena na trideset i dva jezika, istražuje fenomen čitanja kroz istorijske, kulturološke i društvene vidove, od Indije, Kine, Persije, Grčke, Rima, preko srednjeg veka i renesanse do danas. Našim čitaocima poznat je i po sećanjima „Razgovori s Borhesom” i „Stivenson pod palmama” (izdavač „Geopoetika”) i antologiji „Vrata raja” (PortaLibris, Beograd).
Uoči putovanja za Srbiju, gde će iduće nedelje učestvovati na novosadskom festivalu kratke priče PROZEFEST, sreli smo se sa ovim neposrednim, blagim i diskretnim piscem na železničkoj stanici u Parizu, u kome je boravio tek toliko da obiđe izdavače, pre nego što se vratio u mir svog doma u francuskoj provinciji, u renoviranoj srednjovekovnoj seoskoj kući u kojoj je smestio svoju biblioteku od 30.000 knjiga.
– U knjizi „Istorija čitanja” bavite se različitim aspektima fenomena čitanja"
To me je veoma iznenadilo, jer mi se ova tema činila očiglednom. U doživljaju literature glavnu ulogu ima čitalac. Pisac stvara delo, ali nikada nije njegov sudija. On želi da njegove knjige budu čitane, da ih svi poznaju, da uđu u kolektivno sećanje naroda, ali čitaoci odlučuju drugačije. Od poplave knjiga koje su napisane, mi, čitaoci, biramo tek poneke, a sve ostale su osuđene na zaborav. To je ogromna moć koju ima čitalac, da odlučuje o tome šta je literatura, a šta nije. On je jedini koji o tome odlučuje.
Da li se odnos prema čitanju menjao kroz vreme?
Istorija čitanja je posebna u smislu što to nije aktivnost koja evoluira, ne kreće se od jednostavnog do složenog, od goreg do boljeg i obrnuto. To je istorija koja se ponavlja, koja stvara i ponovo otkriva ono što je već davno stvorila. Kad je reč o tehnologiji, na primer, prešli smo sa drvenih i kamenih ploča na rolne papirusa, sa rolni na kodekse, knjige sa naslaganim papirima, a danas se, sa kompjuterima, vraćamo rolnama, jer čitamo kao u rolnama, čak i na ploče, jer je e-book neka vrsta ploče.
Da li društvo utiče na pristup čitanju?
Od početka druge polovine 20. veka u našim društvima se odvija ono što je Adorno nazvao reifikacijom, odnosno pretvaranjem svega u objekat za razmenu. To je veoma opasno, jer pretvara građane u konzumente i umesto da se promoviše otkrivanje knjiga, kako bi naučili da bolje mislimo, radi se obrnuto. Nude nam bestselere koji nas sprečavaju da mislimo, jer su to površinski tekstovi, sa jednostavnošću koja zaglupljuje.
Kakav je odnos pisca i čitaoca?
Pisac kroz čitanje uči da piše. Borhes je govorio da je velika razlika između pisca i čitaoca u tome što pisac piše ono što može, a čitalac čita ono što želi. Ta razlika između moći i želeti, između onoga što vam je dopušteno i onoga što sami dopustite, jeste osnovna razlika.
Kako čitanje menja tekst?
Naše čitanje ne samo da menja tekst već ga i stvara. Ako vam kažem da je Pavićev roman istorijski, dokumentarni tekst, čitaćete ga na jedan način. Ako kažem da je to knjiga za decu, čitaćete ga na drugi način. Svaki put ćete imati pravo, jer jadni Pavić ne može da dođe da vam objasni da čitate ovako ili onako. U tome je, takođe, moć čitaoca koju ne bi trebalo da zloupotrebimo, jer naša interpretacija teksta ne treba da prekorači granice zdravog razuma, kako kaže Umberto Eko.
Milorad Pavić je to dobro razumeo, kao što je razumeo i snagu čitaoca kada je dao dve verzije svog romana, žensku i mušku. Time je hteo da pokaže, čini mi se, da svaki čitalac preobražava ono što čita, dakle i ženski čitalac, a njegov zadatak kao pisca je da ovo razume i otvori vrata.
Da li to važi i za naše čitanje umetničkih dela uopšte?
Ne potpuno. Osnovna razlika između literature i drugih umetnosti jeste što literatura koristi isti jezik koji koristimo u svakodnevnoj komunikaciji. Slikarstvo koristi slike i boje, muzika zvuk i ritam, igra muziku i pokret. Kada Šekspir kaže „sto”, znamo na šta se odnosi. Ali kada Matis stavi crvenu tačku na sliku, nema komunikacije, nema trenutnog zajedničkog prepoznavanja smisla. Ovo čitanje značenja crvenog kod Matisa zavisi od mnogih drugih rečnika, simboličnog, verskog, kulturnog, ličnog, istorijskog, mnogo više nego u pisanom tekstu.
Interpretacija teksta se odvija na više nivoa. Dante je dao četiri nivoa: doslovni, simbolički, analoški i smisaoni. Kada čitamo koristimo sve ove nivoe više ili manje svesno. Očigledno je da će čitanje nekog kao što je Borhes biti bogatije od onoga koji malo čita i malo zna.
Da li je Borhesov uticaj bio presudan na vaš odnos prema čitanju?
Uticaj Borhesa bio je ogroman, ali nije bio jedini. Sreo sam ga u mladosti, u Buenos Ajresu, dok sam radio u knjižari, kada me je pozvao da mu čitam jer je bio slep. To što sam bio svedok jednog tako velikog čitača kao što je on, da slušam njegova zapažanja o čitanju, bila je lekcija kakvu samo možemo da zamislimo. Ali, uticaj mojih profesora iz srednje škole bio je možda veći, jer sam od njih naučio kako da čitam.
Kakav pristup čitanju je imao Borhes?
Za njega je to bila praktična stvar. Kad je oslepeo, 50-ih godina, mislio je da će moći da piše samo poeziju, zato što je mogao da sastavi pesmu u glavi i potom je izdiktira. Kada sam ga sreo, želeo je da se oproba u prozi, da piše novele, ali je pre toga hteo da obnovi velike autore novele koje je poznavao, poput Kiplinga i Henrija Džejmsa.
Tražio mi je da mu čitam te novele koje je dobro poznavao, vraćao se na pojedine odeljke, rečenice, kao mehaničar koji razmontira automobil da vidi kako radi, kako bi napravio bolji. To je bio veoma praktičan i za mene veoma koristan pristup, koji mi je pomogao da shvatim kako funkcioniše novela.
Koje knjige je voleo?
Pošto je bio veliki čitalac imao je i veoma određen ukus. Ono što čitamo, naša biblioteka, odslikava naš portret; možemo da se prepoznamo u knjigama koje čitamo. U Borhesovom slučaju to je bilo vrlo određeno. Voleo je Stivensona, Henrija Džejmsa, određene knjige, kao „Buvar i Pekišse” Flobera, ali nije voleo Balzaka, Zolu, Viktora Igoa, Mopasana, Lorku. Dao je sebi pravo da čita samo ono što je hteo.
U kakvom sećanju vam je ostao Borhes?
Sećam ga se kao čoveka blistave inteligencije, izuzetno istančanog i ponekad surovog humora, koji je znao da dopre do onoga što zovem estetičkom istinom, znao je da razume i objasni ono što umetničko delo u nama izaziva, pre svega literatura pošto je bio pomalo gluv za muziku, i slep za slikarstvo. Sećam ga se kao veoma nesrećnog čoveka, za koga je sreća bila samo u knjigama, u rečima i literaturi; kao nekoga ko je želeo da bude čovek od akcije, veliki ljubavnik, a koji to nikada nije mogao da bude i nekoga ko je bio izuzetno velikodušan.
Borhes je kontroverzna figura u Argentini zbog političkih pozicija koje je zauzimao...
Neću u Srbiji da pričam o njegovoj kontroverznoj ličnosti. Borhes je napravio brojne političke gafove i patio od predrasuda ljudi njegove generacije. Bio je rasista, seksista, naginjao je desnici, imao je karakteristike koje su bile u suprotnosti sa njegovom inteligencijom. Ali treba reći da je u vreme nacizma u Argentini bio jedan od najvećih protivnika nacizma, u trenutku kada je još bilo moguće da se neko deklariše kao nacista i kada su u Argentini još postojale nacističke grupe. Uvek se protivio svim oblicima fašizma, ali je bio i oštar protivnik komunizma. Zauzimao je, dakle, pozicije. Nakon što se rukovao sa pripadnicima vojne hunte, mučiteljima (o tome se dosta govorilo u Argentini), „Majke sa majskog trga”, odnosno majke nestalih (u političkim čistkama), otišle su da mu objasne šta se desilo. On im je napisao pismo podrške i na taj način se suprotstavio vladi. U vreme rata na Malvinima imao je hrabrost da kritikuje argentinsku vladu koja je poslala mladiće da budu ubijeni. Bio je sposoban za hrabre gestove, ali u isto vreme i za obmane.
Vi ste globtroter, živeli ste u različitim zemljama, na različitim kontinentima. Koji je vaš identitet?
Imam više identiteta. Po nacionalnosti sam Kanađanin, to je nacionalnost koju sam izabrao. Mislim da ne treba da imamo nacionalnost koja nam je nametnuta, to mi liči na prinudni brak. Najviše bih voleo kada ne bi uopšte bilo nacionalnosti. Ne treba nekome iz Srbije da govorim o užasima nacionalizma. Česterton je govorio da je reći: „Moja zemlja ima pravo ili nema pravo” kao da kažemo: „Moja majka je pijana ili trezna”. To nije inteligentan, intelektualni argument. Dakle, Kanađanin po izboru, zato što je to društvo u kome se prepoznajem, Argentinac zato što sam tamo išao u školu i zato što nas iskustvo iz mladosti zauvek obeleži, Francuz, zato što živim u Francuskoj ili pre Evropljanin, zato što živim u Evropi, a zašto ne Grk, Rimljanin ili Kartaginjanin, zato što volim da budem na strani gubitnika.
Da li vas ta sklonost vodi u Srbiju?
Ali vi niste gubitnici. Situacija kod vas je toliko složena da se ne usuđujem ni da dam svoje mišljenje. Sigurno je, međutim, da još ništa nije završeno.
Šta očekujete od putovanja u Srbiju?
Idem da slušam.
Ana Otašević
[objavljeno: 12/04/2008]
