Izvor: Danas, 23.Avg.2015, 19:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbi i izbeglice
Uporedo sa upozorenjima koja stižu od uglednih istoričara da oni koji pretenduju da budu njihove kolege ponovo punom parom šire svoje "neortodoksne" teorije o Srbima narodu najstarijem, tabloidi nam plasiraju još jednu srpsku navodnu "izuzetnost". Naime, upisuju nas i među najhumanije nacije, ili što bi se narodski reklo - najduševnije.
Razlog je taj što tradicionalno gostoprimljivi Srbi, tobože, raširenih ruku dočekuju izbeglice koje stižu sa Bliskog istoka. Za razliku >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << od braće Grka koji su ih prošle nedelje, na primer, na ostrvu Kos, njih 2.500, zatvorili na stadion po letnjoj žezi, bez hrane i vode. I pogotovo za razliku od braće Makedonaca koji su ih dočekali bodljikavom žicom i šok bombama. Mađare da ne pominjemo.
Zaista, dobro je da srpska ministarstva sile nisu stala da se ugledaju na balkanske i ugarske organe reda, ali čemu praviti poređenja sa lošim primerima? U sličnom duhu je bila prošlonedeljna patrijarhova izjava ili "priznanje" u manastiru Krka da smo, eto, i mi Srbi u prošlosti činili zločine, da zbog toga treba da tražimo oproštaj, ali i da istovremeno ima da se zna da su drugi - Hrvati, Bošnjaci, Albanci, valjda - činili nama daleko veće i brojnije zločine. To baš i nije zvučalo kao dobra pouka narodu koji i inače veruje da je najvrlinastiji. Sve dok ne ode u drugu krajnost, nazovimo je samomrziteljsku.
Ali, vratimo se na izbeglice. Nema tome mnogo, ali zaboravilo se: od 2011. bilo je više protesta protiv izbeglica, tražioca azila, migranata, nazovimo ih kako god. U Bogovađi su meštani tražili iseljenje Centra za azil, u Obrenovcu i Mladenovcu demonstriralo se pod parolom "Da investicije, na azilanti", "Zaštitimo našu decu" i slično. U Ušću kod Obrenovca pre dve godine bila je zapaljena baraka namenjena azilantima. Izbeglice su zime često provodile u šumi pošto im država Srbija nije obezbedila smeštaj, a što je bila dužna da uradi.
Zatim, vlasnici nisu bili voljni da svoje stanove izdaju izbeglicama, autoprevoznici im nisu dozvoljavali da se u autobusima mešaju sa našincima - a sada je ta praksa dovedena do kraja: izbeglice su u zasebnim vozilima. To je nešto zbog čega će se mnogi među nama s navodnim zgražavanjem setiti Afroamerikanaca, načina na koji su oni do pre nekoliko decenija bili tretirani u imperiji zla, Sjedinjenim Državama. A to nešto se zove segregacija.
Opravdano je na medijski i politički stub srama stavljen policajac za kojeg se otkrilo da je opljačkao Sirijca, što ne znači da taj stub s tim policajcem treba i zapaliti. Opravdano je i upitati se da li je taj policajac samo izuzetak koji potvrđuje pravilo besprekornosti naše policije, ili je možda drugačije?
Najzad, kroz svu našu navodnu saosećajnost i gostoljubivost provlači se jedna stalna senka. Senka ruke, senka mnogih šaka, koje izbeglice tapšu po ramenu i kažu im srećan vam put. Mi smo kao publika na maratonu koja trkačima dobacuje flaše s vodom i pljeska im sa željom da stignu što dalje. Izbeglički put daleko prevazilazi maratonskih 42 kilometara.
Oni uglavnom žele da odu u Nemačku, što je prirodno. Srbija može da im ponudi samo varljiv mir, što, međutim, nije zanemarljivo kada dolazite iz Sirije ili iz Avganistana. Imaćemo vremena i prilike da pokažemo gostoljubivost.
