Izvor: Politika, 02.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbi i Kosovo: Duhovna vertikala
Kao da smo ponovo na ivici gotovo zaboravljenog „hladnog rata” iz šezdesetih godina, kada je tada moćni Sovjetski Savez postavio svoje rakete nadomak SAD, na Kubi. Na svu sreću, mladi američki predsednik Džon Kenedi tada je imao više diplomatskog dara od sadašnjeg mnogo starijeg predsednika Džordža Buša da nađe zajednički jezik sa Hruščovom i da se ceo problem u Zalivu svinja razreši mirnim putem. Zveckalo je oružje između dve supersile i još nekim drugim povodima, ali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svet tada ipak nije bio na ivici katastrofe.
Posle više od pola veka problem srpske južne pokrajine, koja je bez saglasnosti OUN proglasila nezavisnost, kao da je ponovo doveo svet na ivicu rata. I to, ne samo zato što to potpuno menja dosadašnja pravila uspostavljanja novih država i nebrojene mogućnosti samostalnog proglašavanja pojedinih delova zemalja za nove državne zajednice već i stoga što oružje ovog puta može da bude vrlo lako upotrebljeno. Iako su nam Rusi i prethodnih kriznih godina na tlu bivše Jugoslavije obećavali pomoć, naročito za vreme bombardovanja NATO-a 1999. godine, bila je to više mlaka podrška nego istinska pomoć. Problem Kosmeta izgleda da je „prelio čašu” ruskog strpljenja, jer došlo se dotle da su Rusi upozorili NATO da mogu da upotrebe silu!
Gde smo u svemu tome mi? Veliki miting pre nekoliko dana u Beogradu pokazao je da ni Srbi nisu, bogme, ravnodušni i da vrlo lako može ponovo da „progovori oružje”. Ali, trebalo je mnogo ranije da se zapitamo ima li u svim tim nemilim dešavanjima i naše krivice? Tačno je da je najvećim delom kriva posleratna komunistička vlast, koja nije dozvolila Srbima da se vrate na svoja kosmetska ognjišta i koja nije preduzela ništa protiv masovnog doseljavanja Albanaca iz matične države. Dobri poznavaoci politike znaju da nije sve u „veštini mogućeg”, već da značajnu ulogu imaju kulturološki i antropološki problemi i, na kraju, samosvest o sopstvenom poreklu i državi.
Ne pominjemo tu činjenicu tek tako. Svojevremeno, pre više od deset godina, razgovarali smo u Tel Avivu sa izdavačem Jakovom Sadeom koji nam je pričajući o čuvenom Jad Vašemu i jevrejskim stradanjima, naročito pod Hitlerom, pomenuo nešto što, kako je rekao, oni, Jevreji, nikad nisu zaboravili; što ih je održalo i u najtežim trenucima, a da mi, Srbi, olako zaboravljamo to što oni milenijumima pamte. Dugovečnost svog naroda objašnjavao je uz pomoć „jevrejske vertikale”. Ono što ih je održalo – to je vera u sopstvenu misiju, poštovanje svoje tradicije i kulture, kratko rečeno – to je pamćenje. Podsetio je potom da su mnogi stari narodi izumrli ili su se pretopili u druge zato što su sebe zaboravili. Vođen tom idejom, gospodin Sade je rekao i nešto što bi trebalo da nas kosne, a to je da je srpski narod izgubio ono što je bila njegova duhovna vertikala.
Na večeri prijateljstva srpskog i jevrejskog naroda i ne znajući za naš razgovor sa gospodinom Sadeom, nešto slično rekao je i Dobrica Ćosić: „Ako smem da govorim u ime naroda kome pripadam, onda mogu da kažem da mali narod može da uči samo od malog naroda. A vi ste onaj narod od kojeg moj srpski narod može da uči”.
Dakle, iako je to bolno, moramo se suočiti i sa sopstvenom krivicom, a ona ne počinje ni od ove vlasti, ne samo ni od prošle komunističke, već seže mnogo dublje u našu istoriju.
Ostaje nam da se nadamo da „vruć krompir”, koji je nasledila nova vlast i možda i zato što se njim nije dovoljno bavila (čast izuzecima), nije toliko „vruć” i da ima prostora za rešenje koje bi zadovoljilo obe strane.
Milka Lučić
[objavljeno: 03/03/2008.]
