Izvor: Politika, 29.Jun.2013, 20:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbi i Čerčil
Ukoliko ministar Petković misli da je razloga za proteste bilo još pre deset godina, postavlja se pitanje šta je učinio da tih razloga više ne bude
Protest umetnika koji je u toku ima dva uzroka: mizerna sredstva koja je država odvojila za kulturu i način na koji su ta sredstva raspoređena.
Raspored sredstava za vreme prethodnog ministarstva kulture bio je skandalozan, o čemu sam po novinama pisao toliko da sam sam sebi dosadio, a sredstva koja je prethodna >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vlada odvajala za kulturu bila su takođe mizerna.
I u tom smislu je ministar Petković u pravu kada kaže da su umetnici sa protestima zakasnili desetak godina.
Problem je, međutim, u tome što on, zbog pozicije na kojoj se nalazi, nije neko ko na takvu primedbu ima pravo.
Ukoliko, naime, misli da je razloga za proteste bilo još pre deset godina, postavlja se pitanje šta je učinio da tih razloga više ne bude. Zašto se nije potrudio da komisije koje raspoređuju sredstva budu bolje od prethodnih? I zašto pristaje da bude ministar u resoru za koji su odvojena sredstva manja nego ranije, toliko mala da obesmišljavaju samo postojanje njegovog ministarstva?
Kažu: ometa ga izvesni Lale.
Da li Lale, ili neko drugi – verujem da ga ometaju jer Bracu Petkovića poznajem kao pristojnog i dobrog čoveka. Ali, dok se ne izbori s tim Laletom, ili s kim već, to što znaju oni koji ga znaju – slabo može da mu pomogne.
Dakle, šta bi valjalo činiti?
Kao prvo, u kulturi stvari ne mogu funkcionisati kako treba ako država za nju, umesto manjih, ne izdvoji sredstva veća nego što su izdvajale prethodne vlade. U najmanju ruku, u procentima onoliko koliko izdvaja susedna Hrvatska.
Kako kad je kriza?
Znam da je dosadno i bezbroj puta ponovljeno, ali nema druge nego da se pozovem na Vinstona Čerčila.
Kada je, za vreme onog rata, u Velikoj Britaniji pokrenuta inicijativa da se deo sredstava namenjenih kulturi preusmeri u odbranu zemlje, tadašnji britanski premijer pitao je:
„A šta ćemo onda da branimo?”
Vinston Čerčil je bio mudar čovek. I – kada je u pitanju njegova zemlja – dobronameran.
Kada su u pitanju neke druge zemlje, dobronameran nije bio.
Pa je, tako, saradnike koji su ga upozorili da će Josip Broz, kog podržava, u Jugoslaviji uvesti diktaturu, pitao:
„A da li vi nameravate tamo da živite?”
Oni koji kreiraju srpsku „kulturnu” i ne samo „kulturnu” politiku, dakle, trebalo bi da na svoju zemlju primenjuju recept koji je ovaj nobelovac prepisao svojoj, a nikako onaj koji je namenio tuđim teritorijama. Jer ćemo, u protivnom, umesto da postanemo ozbiljna država, zauvek ostati teritorija na kojoj će neko drugi postavljati diktatore i protektore.
Sigurno je da takva odluka nije laka. I sigurno je da bi kod naroda dovedenog na ivicu prosjačkog štapa, a inače nesklonog izdvajanjima za kulturu, izazvala ogorčenost.
Ali, ova vlada neprestano ističe kako ima petlju da donosi nepopularne, a dugoročno korisne odluke.
Ako za neke odluke koje donosi, eufemistički rečeno, nisam siguran da su dugoročno korisne, za ovu sam siguran da bi bila. I da bi se svaki uloženi dinar ovom narodu višestruko isplatio.
Naravno, sve to pod uslovom da se pomenuti novac ne troši na gluposti, zadovoljavanje nečijih politikantskih mantranja i privatnih i klanovskih interesa, nego na vredna dela i njihovu ozbiljnu promociju u zemlji i svetu.
A pod promocijom ne podrazumevam vođenje umetnika u šoping, nego plasman onoga što su uradili.
U protivnom, sve će da se svodi na priču: sjaše Kurta Hamović da uzjaši Murta Ajdačić, i tome slično…
Tako se opet vraćamo na famoznu priču o „departizaciji”, koju svaka stranka pred izbore ponavlja, a u praksi je se ne pridržava.
Nakon prošlih izbora, više stotina umetnika i intelektualaca su novoj vlasti uputili apel da ostane dosledna svojim predizbornim obećanjima i da sa mesta direktora „Službenog glasnika” ne smenjuje Slobodana Gavrilovića, čoveka koji je od ovog preduzeća napravio kulturnu instituciju.
Odgovor komesara je bio: Ali, i on je stranački postavljen.
Na kontraargument da Slobodan Gavrilović na to mesto jeste stranački postavljen, ali se na njemu nije ponašao kao stranački vojnik, nego upravo suprotno, odgovora nije bilo.
Umesto odgovora je usledila smena. A za vršioca dužnosti je postavljen funkcioner vladajuće stranke. Koji sa „departizacijom” ima veze utoliko što je teško nabrojati koliko je stranaka prethodno promenio, pa mu, da se pretpostaviti, ni do ove koja ga je postavila nije naročito stalo.
Rezultat: „Službeni glasnik” više nije i neće biti ozbiljna kulturna institucija.
Što zvanično, što nezvanično pravdanje nanesene štete: država u krizi nema novca da deo profita koji ostvaruje „Glasnik” troši na štampanje „tolikih” knjiga, bez obzira što je reč o knjigama od kulturnog značaja koje, ako ne budu štampane uz državnu podršku, zbog bednog stanja na tržištu neće štampati niko.
I evo ih opet: Čerčil i svest o značaju kulture za opstanak jednog naroda.
Dok oni koji vladaju taj dugoročan značaj ne shvate – vrtećemo se u krug.
Autor je pisac
Vladimir Kecmanović
objavljeno: 29.06.2013
