Izvor: B92, 17.Nov.2014, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Sputnjik" protiv "Glasa Amerike"
U Srbiji posle dominacije zapadnih medijskih servisa počinju da deluju njihovi pandani iz Rusije i Kine.
Da je informacija moć veoma dobro znaju predstavnici istočnog i zapadnog modela koji su se sudarili u toku krize u Ukrajini. Još veću moć imaju oni koji svoju viziju istine mogu što dalje da odašilju, pa je malo onih koji ne primećuju globalnu medijsku bitku koja svoje pojavne oblike ima i u Srbiji, piše Politika.
Rusija je početkom ove sedmice predstavila >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << novi medijski servis sa globalnim ambicijama, nazvavši ga Sputnjik. Odjek Hladnog rata u imenu nove organizacije danas ima mnogo drugačiju poruku nego u jeku blokovske surevnjivosti – on je signal da je Istočni blok, predstavljen u današnjoj Rusiji, konačno shvatio da za propagandni rat sa Zapadom samo treba da prepiše njegove već uspostavljene postulate, piše Politika.
Da se zaista sprema rat informacijama nije na svečanoj promociji Sputnjika krio ni Dimitrij Kiseljov, jedan od vodećih medijskih stratega Vladimira Putina i direktor novinske agencije "Rosija sevodnja” (iako je značenje isto – Rusija danas – ne treba je mešati sa globalnom televizijskom mrežom RT odnosno Raša tudej).
"Borimo se protiv agresivne (zapadne) propagande koja napaja svet. Cilj ovog projekta je da pružimo alternativnu interpretaciju svetskih događaja”, poručio je Kiseljov.
Kao model za razumevanje ruskog zaokreta u medijskoj politici kao alatki diplomatije mogao bi da posluži ovlašan pogled na razvojni put Dimitrija Kiseljova. Devedesetih godina prošlog veka postao je poznat u opozicionim krugovima kada je odbio da u svojoj emisiji zastupa tvrdi pristup Kremlja prema baltičkim zemljama. "Trenutak prosvetljenja”, međutim, doživeo je mnogo godina kasnije, dok je izveštavao o Narandžastoj revoluciji u Ukrajini, gde je, kako objašnjava za "Njujorker”, video da su uz medijsku podršku nemire podstakli Amerikanci.
"Novinarstvo na Zapadu u velikoj meri proizvodi vrednosti. Kad sam se posle užasa koje sam video u Ukrajini vratio u Rusiju shvatio sam da mi moramo da stvaramo vrednosti”, priča za ugledni njujorški nedeljnik.
Nema dileme da će Sputnjik proizvoditi vrednosti na tragu politike Kremlja, a odabir država u kojima se otvaraju njegove ispostave rečitije govori o prioritetima ruske spoljne politike nego tomovi diplomatskih fraza.
London, Vašington, Nju Delhi, Kairo, Montevideo, Peking, Berlin, Rio de Žaneiro, Istanbul, Pariz, Buenos Ajres, Helsinki, Minsk, Kijev, Taškent, Astana, Biškek, Dušanbe, Suhumi, Cinval, Tbilisi, Jerevan, Baku, Kišinjev i – Beograd.
U svim servisima zaposleni su lokalni profesionalci, a njihov broj varira u zavisnosti od zemlje – od 30 do 100 novinara. Nije teško zapaziti da je Beograd jedini grad u regionu u kojem Sputnjik otvara redakciju, što se uklapa u školu mišljenja da je Srbija važna za ruske interese na Balkanu. U tom kontekstu zanimljiv je i najavljeni dolazak kineskog radija na naše tržište, što, uz već postojeće programe, poput Radio Slobodne Evrope, Glasa Amerike ili Al Džazire, kreira obilje informacija i drugačijih pogleda na svet.
Kakofonija različitih glasova i vrednosti Srbiji može samo da bude od koristi. Budući da pomenute medije finansiraju strane vlade, u skladu s tim je i uređivačka politika, pa različit pristup događajima na Istoku i Zapadu obezbeđuje pluralizam mišljenja na medijskoj sceni.
Ovakvi servisi nisu novost na našim prostorima. Dosad su, doduše, dominantno dolazili sa Zapada, pa je novost u tome što ćemo sada moći direktnije da pratimo i rusku i kinesku interpretaciju događaja. Tradicionalno, omiljeni medij svetskih servisa je radio (i Sputnjik će da nastupi s veb-sajtom i radiom), po principu „"ratki talasi za veliki domet”.
Zapravo, "rat u etru” i bitka za dušu svakog slušaoca jedna je od pojava koje su obeležile hladni rat. Programi ovakvih servisa precizno su profilisani i iza njih stoje timovi profesionalaca, koji lokalnom stanovništvu prenose poruku na njemu prijemčiv način. Da je potrebno s merom dozirati informacije najpre su shvatili Amerikanci, pa su za političke teme koristili Radio Slobodnu Evropu (RFE), a za promovisanje američkog života i kulture Glas Amerike (VOA).
Ovi mediji su na prostorima bivše Jugoslavije imali važnu ulogu za vreme ratova devedesetih godina dvadesetog veka, kad su u trenucima oskudice informacija "kratkim talasima" donosili drugačiji pogled na događaje. Njihov značaj ne završava se samo na informisanju građanstva ili promociji politika zemalja koje ih finansiraju.
Oni na neki način utiču i na formiranje lokalne politike u zemlji u kojoj imaju predstavništvo. Nije stoga teško naslutiti koju će publiku u Srbiji imati Sputnjikov servis i kineski radio, a koju Slobodna Evropa ili Glas Amerike.
To, međutim, nije ništa neobično, niti po tome Srbija odudara od ostatka sveta.
Pandan domaćem mikrokosmosu, u kojem različite doživljaje sveta možemo da posmatramo kroz prizme zapadnih i istočnih medijskih servisa, na svetskom nivou je svakako dihotomija Si-En-En – RT (Raša tudej). Iako RT nije ništa drugo do odraz u ogledalu svog američkog parnjaka, oni su na suprotstavljenim stranama zbog toga što zastupaju različite ideologije, koje određuju njihovu uređivačku politiku. Pojednostavljeno i afektivno izveštavanje, koje im se s razlogom spočitava, ipak ne umanjuje značaj činjenice da je svet, upravo zahvaljujući njima, saznao za neke važne događaje. Da nije bilo RT, kolektivno sećanje čovečanstva ostalo bi uskraćeno za informaciju da je u zgradi Doma sindikata u Odesi izgorelo 43 ruskih aktivista. Zapadni mediji su prešli preko zločina, a neki su čak plasirali priču da se ne zna ko je kriv, odnosno da su Rusi sami sebe zapalili. RT je, međutim, preneo svedočenja očevidaca, koji su ispričali da su razulareni mladići oko Doma sindikata ometali bilo kakav pokušaj gašenja požara uz povike: "Gorite, Rusi!”.
Da se prava diplomatija ne vodi isključivo u ambasadorskim salonima znala je i nekadašnja američka državna sekretarka Hilari Klinton, kojoj i danas u Stejt departmentu odaju priznanje za podršku takozvanoj javnoj diplomatiji. "Meki" metodi delovanja pobočnim kanalima, kakvi su mediji, društvene mreže ili direktni susreti s građanima i njihovim predstavnicima, često završavaju mnogo više posla nego zvanična diplomatija. O javnoj diplomatiji, ali i upotrebi velikih informatičkih sistema kao oruđa američke diplomatije, naširoko piše i Džulijan Asanž u svojoj novoj knjizi "Kad se Gugl sreo s Vikiliksom”.
Iako krajnje delikatno, sečivo ovakve vrste diplomatije nije ništa manje prodorno od one koja se vodi tradicionalnim metodama. RT i Si-En-En, isto kao, na primer, Sputnjik i Glas Amerike, uprežu sve svoje kapacitete kako bi što pouzdanije postigli sopstveni cilj – svojom "istinom” pobediti "istinu” onog drugog.
