Izvor: Politika, 11.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sporenje oko evropejstva
I on je jednom bio i Evropejac i kosmopolita. Onda su došli Balkanski ratovi. Skerlić ulazi u vode nacionalizma i kaže za Sekulićevu: Ona pošto-poto hoće da pokaže da su i Srbi intelektualan narod. Postavlja intelektualna pitanja usred rata. Bolje joj je da bude bolničarka. Njeni „Saputnici” nisu zdravi za omladinu
„Da je Skerlić sa tolikim energijama, bićem i saznanjem bio Englez, Nemac ili Francuz, on bi prešao sve etape od Istoka do krajnjeg Zapada, osedeo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bi, ostario i onemoćao, sahranili bi ga bez suza, sa hladnim i dostojanstvenim nekrolozima o veličini dela. Završio bi svoj posao, odnegovao generacije, othranio naslednika i legao u grob bez briga i siročadi. Ali, Skerlić je Slaven. Umro je na pola reči i za sandukom je išao dug red nezbrinute školske i književne dece”, napisala je Isidora Sekulić povodom smrti Jovana Skerlića. Tačnije je ako se kaže da je smogla snage da to napiše. Zna se da je najpoznatiji srpski kritičar imao za njeno pisanje uglavnom reči prekora: smatrao ga je previše subjektivnim i „bizarnim”, a nju previše evropski nastrojenom i kosmopolitom.
Samo, i on je jednom bio i Evropejac i kosmopolita. Povratnik iz Zapadne Evrope, iz Ženeve, učenik pozitiviste i racionaliste Gijoa, na povratku zatiče polutursku, polucincarsku varoš. Tada počinje poređenje sa Evropom u kojoj je stekao literarne, kulturne i političke ideale. Osećao je ogromno siromaštvo svoje zemlje i hteo da ga se ona što pre oslobodi. Njen najveći zadatak biće da društvenom i duhovnom reformom uđe u Evropu. A to su Engleska i Francuska, ne srednjoevropska kultura koju nije priznavao, niti nemačka koju je prezirao. Sanjao je o srpskoj kulturi koja će Zapad da upozna neposredno.
Evropeizacija, od Nemanjića
Očajavao je kada je tvrdio da je u Srbiju „problematična nova umetnost došla sa dvadeset godina zakašnjenja iz treće ruke: preko Hrvata koji su je upoznali kod Čeha koji su je pozajmili od večitih imitatora i književnih majmuna nemačkih”. Verovao je da u njegovoj zemlji svi treba da budu stvoreni kao rukom Meštrovića dok on još nije služio Vatikanu. Trebalo je oteti se Istoku, ali ne da bi se u Beču našao tutor nego da se postane prava Evropa. Po njemu se osnovna duhovna evropeizacija već bila odigrala sa Nemanjićima i carom Dušanom. U Dositeju je prepoznao svog prethodnika zapadnjaka na periferiji zapadne civilizacije. Sve pre i posle Dositeja osećao je kao udaljavanje od Evrope koja nikada ne bi ni bila blizu da nije bilo Vuka Karadžića.
Onda su došli Balkanski ratovi i Skerlić, „popularna i zanosna figura”, ulazi u vode nacionalizma. Postao je krajnje „politički osvetljiv” i Evropu je udaljavao od sebe. U tom času pojavila se Isidora. Nikada on nije podržavao pisce što pišu lično, a ona mu se činila previše subjektivnom, intelektualnom i nerazumljivom publici koja je za njega bila sve u oceni dela. Na dvoboj izaziva spisateljicu što je već zagazila na put literarne afirmacije. Povod je bila njena prva knjiga Saputnici: „Mi smo tvrda srca i pred sobom i pred drugima. Meko srce u pisaniju gđice Sidonije nije naše i gde to može da bude.” Da bi kasnije otišao i dalje: „Nije li pisanje gđice Sidonije perverzno? Ona pošto-poto hoće da pokaže da su i Srbi intelektualan narod. Postavlja intelektualna pitanja usred rata. Bolje joj je da bude bolničarka. Njeni „Saputnici” nisu zdravi za omladinu. Anarhistični su, čak se u njima javlja i Sotona.”
Led u srcu, magla u glavi
Nažalost, to nije bilo ni poslednje ni sve. Skerlić će je ujesti za srce povodom Pisama iz Norveške i knjige Milutina Bojića koga hvali kao junaka vrele krvi daleko od njenih „skandinavujuščih” kojima je „led u srcu, magla u glavi, a mrtva fraza na usnama”. Još jedna rana. Pisma je posvetila njoj najdražoj osobi – ocu koga je izgubila – „učitelju za ceo život”.
Kao Evropejac i urednik Srpskog književnog glasnika želeo je kultivisan izraz, načitanost, uravnoteženu rečenicu, i sve to je Isidora ispunjavala. Ali, u formi je ponekad video „vrstu zamke koju lakovernim čitaocima pisci postavljaju da ih omađijaju i zbune”. Smatrao je i da tajna u književnosti ne postoji. Protivurečja je poništavao, za nijanse nije znao. Posle njegove kritike poezija je postajala razgolićena, ogoljena, kostur. Duboko je bio uveren da Srbija ima preča posla nego da se bavi filozofijom i metafizikom. Sam se, izgleda, najsigurnije osećao kad je pisao o nacionalnoj prošlosti i o nacionalnim junacima. Tu mu je Isidora izmakla, Isidora koja je pisala „učimo od Remboa, pišimo i živimo iz duše ne iz moranja”. Uz to, možda, i to što je žena, lična, sva od nijansi i u protivurečnostima. Zaboravilo se da je ona još kao šesnaestogodišnja učenica pisala – „Gde su Srbima gusle” i pesmu „O srpstvu” koju su učenici recitovali o Savindanu.
Skerlića je ona izrazito cenila kao „kritičara koji je dao plan srpskoj estetičkoj kuli” i koji je sve pisce „stvorio spuštajući se u temelje života koji treba sve njih da nosi”. Zamerala mu je „tvrdu korektnost i presićenu strogost bogate škole i sigurnih reminiscencija koji dokazima i primerima tako reći pisca zazida”. Zamerala mu je i nacionalizam „veliku i opaku stvar koja ne pita, neće da zna da je kosmopolitizam najčešće pitanje kulture”. Susret na Kalemegdanu, kada je u prolazu slučajno čula Skerlića kako sa svojom ćerkicom govori francuski, a njoj zamera evropejstvo, postao je čuven. Kažu i da ga je u dnevniku, koji je spalila, proklela.
Oproštaj „izlišne” spisateljice
Ipak, mnogo godina kasnije, sećajući se tog vremena, „gonjeni kosmopolita” i „izlišni pisac” objasnila je da su tada svi bili u vodama nacionalizma i da ni on, kao i „svi fanatici velike inteligencije, nije grešio krupno, ali je ponekad pucao tamo gde nema šta da ubije”. Pred kraj života mu je taj svoj veliki životni potres oprostila i „spremila na zaborav”.
Skerlić umire u trideset šestoj godini. Njegova ispisnica Isidora, doživela je osamdeset drugu. Možda bi Skerlić, da je poživeo, promenio mišljenje o njenom pisanju. Nažalost, to pitanje ostaje zauvek bez odgovora. Ono što se može tvrditi jeste da su se i kritičar i spisateljica slagali oko jednog: u Srbiji je „kulturni čovek uvek usamljenik, kulturni duh u nekulturnoj sredini, svetlost u mraku”.
Ivana Hadži Popović
[objavljeno: 12/04/2008]
