Izvor: Southeast European Times, 03.Jan.2013, 18:27   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Spor proces identifikovanja žrtava Srebrenice

Kosti ubijenih tokom rata u Bosni i Hercegovini sporo se identifikuju.

03/01/2013

Bedrana Kaletović za Southeast European Times iz Sarajeva – 3.1.2013.

U julu 1995. godine Nura Mustafić je u masakru u Srebrenici izgubila svog supruga Hasana i njihove odrasle sinove Mirsada, Aliju, Fuada, kao i mnoge rođake. Ona je sahranila Hasana, ali još nije sahranila svoje sinove, jer njihova tela nisu identifikovana skoro dve decenije nakon njihove smrti.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Southeast European Times <<
„Stara fotografija moje porodice je jedino što imam. I nada... Nada da ću pronaći njihove kosti. Stalno razmišljam da mi je barem jedno dete živo, pa da me bar jednom godišnje zovne „majko“, mojoj sreći ne bi bilo kraja“, priča Nura.

Posle toliko godina potrage i čekanja, mnoge porodice još nisu pronašle posmrtne ostatke svojih najmilijih. Kosti ubijenih stanovnika Srebrenice, kažu eksperti, premeštane su nekoliko puta u različite masovne grobnice, što je dodatno otežalo proces identifikovanja.

„Izgleda da svima odgovara da se proces identifikacije odugovlači, a mi porodice smo na izmaku snaga. Mnogi su i umrli, a nisu dočekali da se njihovi pokopaju“, istakla je Hajra Ćatić, predsednica Udruženja „Žene Srebrenice“.

Stotine neidentifikovanih posmrtnih ostataka i dalje je u centru za identifikaciju u Tuzli. Neki od njih ne mogu da budu identifikovani jer su ubijene cele porodice. Postoji veliki broj sitnih kostiju koje ne mogu da se upotrebe za određivanje lanca DNK i zato ne može da se ustanovi gde pripadaju.

„Porodice žrtava nas sprečavaju u tome da se [napravi] jedna zajednička grobnica u koju bi se ukopale neidentifikovane kosti. Oni se nadaju da će tela njihovih najmilijih u budućnosti biti identifikovana, a nas čuvanje tih skeleta košta 800.000 KM (400.000 evra)“, kaže zaSETimes Amor Mašović iz Instituta za nestale osobe.

U nekoliko slučajeva obavljene su ponovne ekshumacije već sahranjenih tela kako bi se dodale kosti koje su kasnije pronađene i identifikovane u sekundarnim masovnim grobnicama.

„Tokom identifikacije ostataka postavlja se pitanje da li ukopati nekompletne posmrtne ostatke ili eventualno sačekati izvesno vreme da se pronađu nedostajući delovi tela. Odluka je isključivo na porodicama. Često porodica odluči da ukopa nekompletne ostatke, a mi naknadno pronađene delove na osnovu DNK analize, ponovo, uz saglasnost porodice, dodamo uz već ukopane kosti“, rekao je vođa projekta identifikacije „Podrinje“ Rifat Kešetović.

Hiba Ramić iz „Fondacije Veljaci-Bratunac 92“ kaže da porodice žrtava strahuju da će doći do propadanja posmrtnih ostataka.

„Mi smo svi svesni da kosti, odnosno njihov sastav, nakon nekog određenog perioda propadaju, tako da ćemo verovatno imati i taj problem. Zbog toga smatramo da je potrebno krenuti sa pokopavanjem žrtava u zajedničku grobnicu“, izjavila je Ramićeva za SETimes.

Nastavak na Southeast European Times...