Izvor: Blic, 06.Mar.2009, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Spisak uslova EU sve duži i teži
Iako je na prvi pogled izgledalo da je peti oktobar 2000. godine širom otvorio vrata demokratskom razvoju, ubrzanom ekonomsko-socijalnom oporavku Srbije i njenom skorom ulasku u EU, vrlo brzo potom uverili smo se da je to dosta daleka i neizvesna budućnost. Naime, novoj demokratskoj i proevropskoj vlasti uredno su stizali na naplatu svi Miloševićevi „dugovi”, počev od obaveze izručenja Haškom tribunalu političkog i vojnog vrha SRJ, odnosno Srbije, kao i Republike Srpske, do >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << „izručenja Kosova Albancima”. U međuvremenu je spisak uslova za pristupanje Srbije EU postajao sve duži i teži, a time i mogućnosti i rokovi za njihovo ispunjenje.
Ovih dana smo se uverili da su presude Haškog tribunala petorici pripadnika srpskog političkog i vojnog vrha na 96 godina zatvora, indirektno izrečene i S. Miloševiću kao predsedniku SRJ i vrhovnom komandantu za vreme kosovskih događaja. Naime, izrečene presude za tzv. udruženi zločinački poduhvat objektivno su u funkciji osude Srbije i njene državne politike prema Kosovu. One indirektno predstavljaju i specifično obrazloženje legitimnosti albanskih zahteva za otcepljenje Kosova. Zbog toga je potpuno izostala odgovornost Tačija, Haradinaja i drugih šefova terorističke OVK pred Haškim tribunalom, za čije ratne zločine postoje brojni i čvrsti dokazi.
Nema sumnje, takođe, da najnovije haške presude idu na ruku zastupnicima teze da kosovski Albanci, kao žrtve masovnih progona i etničkog čišćenja od strane srpske vlasti, imaju pravo na samoopredeljenje i otcepljenje. Tu tezu, na štetu opšteprihvaćenog principa međunarodnog prava o nepovredivosti teritorijalnog integriteta suverenih država, u kosovskom slučaju zastupaju SAD i vodeće države EU. Zato ne treba isključiti mogućnost da će najnovije haške presude imati određenog uticaja na stavove pojedinih sudija Međunarodnog suda pravde prilikom utvrđivanja pravnog mišljenja o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom. Srbiji i njenoj diplomatiji zato predstoji vrlo težak zadatak da se, u očekivanju mišljenja ovog suda u svoju korist, uporno bori za koliko-toliko pravično i racionalno rešenje kosovskog problema. Ono se, realno, ne može ostvariti u vidu vraćanja Kosova u sastav Srbije. A i šta bi ona tada s njim? To, eventualno, može biti njegova podela uz efikasnu, međunarodno garantovanu zaštitu položaja i kolektivnih prava pripadnika srpske manjine, njihovih ličnih i imovinskih prava, prava na lokalnu samoupravu u tzv. srpskim enklavama, zaštitu istorijskih spomenika i verskih objekata na albanskom delu Kosova.
Činjenica da su nezavisnost Kosova priznale 22 od 27 članica EU, objektivno predstavlja veoma otežavajuću okolnost i prepreku za Srbiju u procesu sticanja statusa kandidata, a zatim i punopravnog člana EU. O tome govori niz jasnih političkih i diplomatskih signala Srbiji u novije vreme iz pojedinih najmoćnijih evropskih država. Najnoviji je ovih dana uputila kancelarka Nemačke izjavom da se od Srbije očekuje da se „pomiri sa realnim stanjem na Kosovu”. Ako se ovome doda i stav EU o obavezi uspostavljanja dobrosusedskih odnosa na prostoru zapadnog Balkana, odnosno bivše SFRJ, što uključuje i Kosovo, to se teško može drugačije shvatiti već kao najava novog uslova za članstvo Srbije u EU. Dakle, iako će i dalje formalno, kao glavni uslov figurirati izručenje generala Mladića Hagu, nema sumnje da njegovim ispunjenjem Srbija neće otkloniti prepreke na putu ka EU. O tome dodatno svedoče i reakcije evropskih zvaničnika na nedavnu najavu Srbije da će uskoro podneti zahtev za sticanje statusa kandidata za članstvo u EU. Odmah je usledilo negativno mišljenje Olija Rena. On je, naime, Srbiji poručio da joj „ne savetuje” da za sada podnosi takav zahtev. Po njemu, pre toga treba da se deblokira primena SSP (što podrazumeva saglasnost Holandije), da Srbija pruži dokaze o uspešnoj primeni SSP, da postigne odgovarajući uspeh u oblasti privrednih reformi i reformi u pravosuđu, u suzbijanju organizovanog kriminala i korupcije, itd.
Državni vrh Srbije ne može se, naravno, suprotno Ustavu i političkoj volji većine njenih građana, odreći Kosova, već mora u strpljivom diplomatskom dijalogu, s pozivom na međunarodno pravo i praksu i u očekivanju pozitivnog mišljenja Međunarodnog suda pravde, tragati za pravednim kompromisnim rešenjem. Pri tom ne sme posustati na putu ka EU, niti se odreći prijateljskih i svestranih odnosa sa Rusijom, iako to veoma iritira SAD. Ali se, svakako, mora strogo čuvati nepotrebnog zaoštravanja odnosa, pre svega sa SAD, čiju spoljnu politiku sada vodi Srbiji veoma nenaklonjena Hilari Klinton. Upravo ovih dana ona je vrlo srdačno, uz državne počasti i garancije američke podrške nezavisnosti Kosova, u Vašingtonu primila predsednika i premijera samoproglašene kosovske države. Nažalost, nedugo pre toga, naši konzularni predstavnici u SAD napravili su težak diplomatski i pravni incident time što su, i pored zabrane američkog suda, nelegalnim izdavanjem putne isprave omogućili odlazak, tačnije bekstvo u Srbiju, M. Kovačeviću, optuženom da je počinio teško krivično delo u SAD.
Zbog nezavršene saradnje sa Haškim tribunalom, a naročito zbog energičnog odbijanja da se pomiri sa gubitkom Kosova, Srbija je i danas u velikoj meri međunarodno izolovana u diplomatskom smislu. To se naročito vidi po izostanku poseta visokih državnih zvaničnika Srbije prestonicama velikih zapadnih sila i po još ređim dolascima njihovih predstavnika u Beograd. A zna se da od dobrih diplomatskih odnosa sa njima direktno zavisi ublažavanje udara svetske ekonomske krize u Srbiji, posebno priliv stranih investicija i dobijanje povoljnih kredita od MMF i Svetske banke, gde je dominantan uticaj SAD. Srbija pred velikim silama, naravno, ne treba da bude ponizna, ali još manje treba da im gura prst u oko.
