Izvor: Politika, 18.Nov.2013, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Specijalni poljupci
Naravno da Srbe, koji su se našli na vrhu, kroz državni posao često vode jaka osećanja
Premijer Dačić, sklon jakim političkim emocijama, beše podučio Dušana Bajatovića kako da se pomiri sa Zoranom Mihajlović. Recimo, da se Dušan primakne ministarki nadohvat zagrljaja i udeli joj, ili, ako to bude moguće, razmeni sa njom tri poljupca. Maksimum.
Ali, dama zadužena za energetiku pravovremeno je izbegla takvu vrstu napadne intimnosti. Jednostavno se izmakla.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Ta tri neostvarena poljupca imala su svoj jaki pečat na simboličkoj ravni. Nešto nije u redu u vladajućoj koaliciji, ali i u najvećoj stranci. Bajatović je na čelu monopolske gubitničke firme, ali i personalni adut za mastodontski poduhvat „Južni tok“. Videli smo da je Vučić na Zoraninoj strani. Ali predsednik Nikolić nije. Da jeste, ne bi onako neprilično nagrdio vladu svoje države usred Kremlja, pred Putinom lično.
Ministarka mesecima objašnjava šta je to što Bajatović mora da uradi, i njoj je sasvim jasno zašto on to neće. Slutili smo pa konačno i saznali da do čoveka koga ministarka ne ljubi jako drži ruska strana. Bez njega neće započeti zavarivanje cevi za gas. Iako nas ta privilegija košta više nego bilo koga u komšiluku. I u tome je problem. Nema čoveka – nema problema, rekao bi Staljin.
Naravno da Srbe, koji su se našli na vrhu, kroz državni posao često vode jaka osećanja. Mit o moćnoj pravoslavnoj braći umeo je da nadvlada politički razum ovdašnje elite. Zbog toga sam sklon da pružim svu svoju skromnu podršku Zorani Mihajlović, ako bi to bar malo pomoglo u razumevanju razlike između interesa i servilnosti.
Poseta šefa ove države Rusiji svela se na krotko slušanje primedbi, uz neku verziju proleterske introspekcije i pokajničkog „raskritikovanja“. Uzgred, u Kremlju, u aristokratskom carskom ambijentu, poljubaca nije bilo. Vladimir Vladimirovič se čvrsto držao na propisnom državničkom odstojanju, kako bi izbegao moguću iznenadnu navalu prisnosti gosta iz Srbije.
A onda, ministarka Zorana je upadljivo skrajnuta. Nije je bilo tamo gde bi morala da bude prva, najvažnija. Postalo je jasno da je „druga strana“ zbog nečega ne voli. Eto, ne voli je, moguće je da u nečemu mnogo smeta, ako od nje zavisi „Južni tok“, ništa lakše.
Mada, nije baš tako, mada se Dušan Bajatović i bez ostvarenja Dačićevog plana izdigao iznad krize gasovite firme i ogromnih dugova. Vicepremijer Vučić je obećao da neće dozvoliti da Zorana padne, i objavio vest da za koji dan dama ide u Moskvu.
Nije otišla, jer je opet, lice nadležno da je ugosti, iznenada moralo u neku posetu. Ili se razbolelo, svejedno.
Ako ministarka nije mogla u Moskvu, Moskva je stigla u Beograd. Došao je Sergej Šojgu, ministar odbrane. Čovek je lepo rekao da se vojna saradnja između dve zemlje svela na „nepristojne razmere“, bez volje da objasni ko je u tom komplikovanom odnosu bio nepristojan. Potpisan je ugovor o vojnoj saradnji, koji je značajan, pre svega jer takvih papira nije bilo poslednjih petnaest godina. Ali, to je ipak samo protokol, koji, daleko bilo, nije nikakav bilateralni pakt, ili nova varijanta bedema pred nekakvom najezdom na srpski deo Balkana.
Moskva navodno nema ništa protiv kakvog-takvog približavanja Srbije Evropskoj uniji, ali nerado sluša bilo kakve signale o mogućoj prisnosti sa NATO-om. Antiraketni štit alijanse u državama koje su bile članice Varšavskog ugovora dovodi Moskvu u stanje latentne ratne neuroze.
Ugovor je, dakle, sam po sebi, signal Zapadu da Moskva i Beograd imaju specijalne odnose, iako zapravo o tome nema govora. Ako izuzmemo kurtoazne fraze, ljubavi nema, postoje samo interesi. U razmeni poimanja značaja interesa, moćniji uvek imaju adut više, koji koriste manje ili više delikatno. Neprikladne prozivke ministarke energetike primer su krajnje nedelikatnosti.
Na tom nivou može se sagledavati aktuelni politički i lični odnos između predsednika Nikolića i Aleksandra Vučića. I jedan i drugi su ubedljivi u tvrdnjama kako su oni deo iste političke novele, da ih ništa ne može razdvojiti, jer zajedno žive u idili koju su sami stvarali. Ako zaista jesu u ambijentu bajke, ona je samo njihova. Ali, njihove koncepcije se toliko razlikuju da je, uprkos proglašenju patetične ljubavi, moguć bolni rascep. Nije to samo zbog divergentnih vizija između Srbije kao ruske gubernije (Nikolić iz radikalskih dana) i kontinentalnog racionalizma.
Nikolić je ikona političkog arhaizma i konzervativnosti kojom je okovan. Vučić se teško nosi sa svojom prošlošću, plane čim je neko spomene. Ali on je populista sa energijom koja još nije počela da proizvodi život. Mada, ima nade, bar dok njegovu štićenicu Zoranu Mihajlović ne zastrašuje moć koja čuva Dušana Bajatovića.
Predsednik države je, u skladu sa svojim dobrim navikama, dodelio visoko odlikovanje Sergeju Šojguu. Ruski ministar je primio orden, uz pokazivanje visokog dostojanstva. Ali, tri poljupca nije stigao da izbegne, ma šta oni značili.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 18.11.2013.
