Izvor: Večernje novosti, 14.Dec.2014, 23:31   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Spasite mi sina, neće izdržati na robiji!

MOJ sin je životno ugrožen. Strahujem da neće izdržati. I, ja, molim sve... svakog, ko može da pomogne, da ga izbavi iz tamnice. Da ga dočekam. Ako izdržim. Galena Vraniškovski, majka utamničenog arhiepiskopa ohridskog i mitropolita skopskog Jovana, u ovih pet rečenica kazala je sve. Kroz šta prolazi njen sin utamničen u zatvoru „Idrizovo“ kod Skoplja, i u kakvom je stanju. Kroz šta prolazi ona, čekajući njegovu slobodu. Ali, i kako prolaze oni koji se usude da kažu: „Ja sam >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << svedočanstvo jedinstva Srpske pravoslavne crkve“. Njoj, majci vladike, tokom ove godine u kojoj je imala pravo na samo dve posete sinu, ovih dana stizale su potresne vesti. Najpotresnija je, kaže nam, ona o fizičkoj likvidaciji. Iz Bitolja, gde je dom Vraniškovskih, mada stara i bolesna, uputila se kako bi se sama uverila šta je istina, jer od sina „lično nikada nije čula da mu je teško“. Kada je, posle posete, napustila zatvor „Idrizovo“, Galena Vraniškovski je, kaže, bila i starija i bolesnija. - Na muku, uverila sam se u sve vesti koje su do mene dolazile. Zdravlje mog sina do te mere je ugroženo da mu je život u pitanju. On je bez potrebne zdravstvene zaštite. Svakodnevno je maltretiran. Zatvorenici, a u sobi sa Jovanom ih je trideset troje, pritiskaju ga i provociraju. Neraspoležena prema njemu je i uprava zatvora. Mada je ispunio sve uslove, ne puštaju ga kući ni na sat... - Ja poznajem svog sina. Nikada mi ne bi rekao: „Majko, teško mi je“, a da mu zaista nije teško. Nikada mi ne bi rekao: „Život mi je u opasnosti“, da tako zaista nije. Već dvanaest godina traje ova naša nevolja. Toliko je progonjen. Toliko godina su pokušavali i da ga prognaju. Ali, za svih ovih godina ja od njega nikada nisam čula da se požalio. Naprotiv, on nas je, uprkos svemu, tešio i hrabrio. Ne samo nas, svoje najbliže: mene, njegovu sestru i njenu porodicu, već i druge. Monaštvo i vernike koji su zajedno s njim hapšeni i proganjani... A sad kad sam ga videla... kao da sam prestala da živim.STRADALO MONAŠTVO I SVEŠTENSTVO Monaštvo i sveštenstvo koje je sledilo kanonsko jedinstvo sa Srpskom pravoslavnom crkvom, svoga arhiepiskopa Pravoslavne arhiepiskopije ohridske, bilo je progonjeno, a pravo na hramove koji su pre otcepljenje MPC pripadali Srpskoj pravoslavnoj crkvi, nisu imali. Oni danas versku službu obavljaju u kućama koje su im darovali vernici. U uslovima, kao što su nekad, u katakombama, opstajale molitve. Utamničeni Jovan, arhiepiskop Pravoslavne ohridske arhiepiskopije, tokom ovog, poslednjeg susreta sa majkom dao joj je i pismo. Namenjeno je, najpre, Upravi za izvršenje sankcija Ministarstva pravde u Skoplju. U ovom, dramatičnom pismu i apelu, vladika Jovan Vraniškovski naveo je uglavnom sve što je ispričao i majci Galeni. On, međutim, još piše i ovo: „Moje pismo upućeno Upravi za izvršenje sankcija nije naslovljeno ni kao molba. Žalba. Zahtev. Posredi je jedan akt, da se ne bi zaboravila današnjica. Da se ne zaboravi da je arhiepiskop Jovan dosledni naslednik svojih prethodnika koji se ni po cenu života nije odrekao vere. Crkve. Njenog jedinstva. Iz tog razloga je ovo moje pismo da se ne bi zaboravilo ni to kako je vlast u Republici Makedoniji primenjivala razne prinude da me razuveri da se odreknem od, tog, uspostavljenog jedinstva crkve i da se vratim u raskolničku Makedonsku pravoslavnu crkvu“. Arhiepiskop Jovan na kraju piše: „Ostajem dosledan, a doslednost ovdašnja vlast tumači neposlušnošću. Upozoravam da mi se preti likvidacijom, koju je najlakše ostvariti upravo u zatvoru. Eto, zbog toga pišem ovo pismo. Ako je poslednje, da se zna zbog koga je poslednje. Ali, da se zna: ovo sve što činim činim za Jevanđelje, kako bi bio njegov zajedničar. Ukoliko mi je poslednje, neka podseća ne samo mene, već i verne u Hristu, kroz šta se sve moralo proći za svedočanstvo jedne crkve“. Vraćamo vreme... Kada je blaženopočivši patrijarh Pavle 2002. godine pozvao monaštvo i sveštenstvo Makedonske pravoslavne crkve da prihvati liturgijsko jedinstvo sa Srpskom pravoslavnom crkvom, a na osnovu Niškog sporazuma dveju crkava iz juna iste godine (koji je MPC izigrala), tada episkop veleški Jovan (Vraniškovski), kao i monaštvo i sveštenstvo iz njegove eparhije, odazvali su se pozivu na jedinstvo. Ubrzo, usledila je odmazda Makedonske crkve, ali i države. Već sledeće godine vladika Jovan je osuđen na pet dana zatvora zbog „remećenja javnog reda i mira i pružanja otpora policijskom službeniku“. Koja je prava „krivica“, bila vladike Jovana? Pokušao je, zapravo, da obavi svetu tajnu krštenja u hramu koji je Makedonska crkva smatrala svojim. Nizali su se, potom, i drugi Jovanovi „gresi“. Godinu dana kasnije (2004) vladika Jovan je privođen i osuđen zbog navodnog „podstrekivanja na etničku i versku mržnju“. Obrazloženje nadležnog suda bilo je da je „u crkvenom kalendaru oklevetao MPC, prihvatio da bude egzarh Pravoslavne ohridske arhiepiskopije, obavljao je službu u roditeljskom stanu“. Robijao je 220 dana zbog ovog „greha“. Sledeće godine (2005) Vrhovna crkva srpskog pravoslavnog naroda, Pećka patrijaršija vladiku Jovana je proglasila arhiepiskopom ohridskim. Već 2006. godine on je optužen za proneveru 57.000 evra. Prvostepeni sud je odbacio optužnicu, jer nije bila utemeljena ni u jednom dokazu. Ali, drugostepeni, Apelacioni sud, zatražio je novo suđenje. Na drugom suđenju vladika je oslobođen. Apelacioni sud je, međutim, naložio treće suđenje. I osudio ga. Bio je u zatvoru 256 dana. U međuvremenu, tokom decenije, vladika, ali sveštenstvo i monaštvo koje je sledilo i liturgijsko jedinstvo sa SPC, bili su izloženi neviđenom progonu. Čak i fizičkim napadima. Za vladikom je, na kraju, čak bila raspisana i Interpolova poternica. Saznao je za nju dok je bio u Bugarskoj, od koje je Skoplje tražilo da ga Sofija izruči. Bugari su odbili i, posle suđenja, u potpunosti ga oslobodili. Čak ukinuli zabranu napuštanja teritorije Bugarske. Ipak, početkom decembra 2012. godine, arhiepiskop Jovan je uhapšen na grčko-makedonskoj granici. I tada je protiv njega ponovljen postupak, budući da je na prethodnom osuđen „u odsustvu“. Osuđen na ročištu na koje, kako tvrdi njegova odbrana, i nije bio pozvan. U zatvoru „Idrizovo“ kod Skoplja danas izdržava kaznu po presudi Osnovnog suda u Velesu. Presuda je izrečena posle procesa koji je trajao punu deceniju. Terete ga, kako je obrazloženo, za „proneveru 250.000 evra u periodu dok je bio vladika Makedonske crkve“. Presuđeno mu je - pet godina i pet meseci zatvora. - Kakva prevara?! Ništa nije dokazano. A niko se nije trudio ni da bilo šta dokaže - govori Galena Vraniškovski. - Poznajem ga. On bi svaki denar koji je imao, ili od koga dobio, uložio u crkvu. Za pomoć monaštvu i vernicima kojima je to bilo potrebno. SRUŠILI MU MANASTIR, NA OČEVINI Posle proglašenja za arhiepiskopa Pravoslavne ohridske arhiepiskopije, mitropolit Jovan je izbačen iz Mitropolije u Skoplju. On je, ubrzo potom, sa monaštvom i sveštenstvom koje ga je sledilo, na imanju roditelja počeo da gradi crkvu i konake. Manastir Svetog Jovana Zlatoustog u selu Niže Polje podno Pelistera. Ali, ubrzo su stigli buldožeri i počeli da ruše. - Noću su rušili crkvu - seća se Galena Vraniškovski. - Moj suprug Argil je odjurio. Za njim pošao i narod. Nisu im dozvolili da priđu. Nisu mom suprugu dozvolili da kaže da je crkva na našem imanju. S puta je slušao kako sve puca i kako se ruši. Patnja koju je te noći poneo, presekla ga je. Umro je ubrzo.

Nastavak na Večernje novosti...