Izvor: Blic, 18.Jul.2010, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Spasao druge, ostao bez noge
Uveliko je pre podne, autobuska stanica u Ulici Ljutice Bogdana prepuna. Niko od putnika i ne sluti da ih vreba smrtna opasnost. Ogromni kamion na čija leđa je natovaren bager polako se kreće prema njima, ali za volanom te grdosije koja preti da pobije i unakazi ljude nema vozača.
Kočnice su popustile pod teretom od 60 tona i kamion je sam krenuo" Niko, ama baš niko ne sluti šta se događa.
Vremena nije bilo, sekunde su odlučivale, vozač koji je stajao pored >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << uskočio je u kabinu, zgrabio volan, okrenuo ga skroz ulevo" i – udario u kameni zid!
Sledeće čega se seća je da se probudio u bolnici, ugruvanog grudnog koša i bez jedne noge. Dobio je i šećernu bolest od pretrpljenog straha. Ipak, i to što se probudio je nešto, budući da su mu lekari davali jedan odsto šansi da preživi. Dve godine "se vukao” po bolnicama.
Posle tri godine od tog nesrećnog dana, Draganu Despotoviću (58) teško je kada se seti", ali, nije mu žao. Svojom žrtvom spasao je stotinak ljudi!
– Dovezli smo bager do mesta na koje nam je poslodavac pokazao i obezbedili ga za istovar. Učinio sam sve što je vozač mogao da učini. To su tereti kod kojih kočnice mogu da otkažu, a mogu i vrlo lako smer kretanja da promene. Kamion nije bio za tu nosivost, trebao je kamion od najmanje 400 konja – otkriva junak ovog događaja.
Sada se Dragan tuži sa poslodavcem za novac koji mu je ostao dužan.
Bio "sila od čoveka”
Dragan nikada nije bežao od rada. Valjda što je dete iz manje sredine iz okoline Ljubovije. Čim je završio saobraćajnu školu, počeo je da radi. I studirao bi on, stigao je do druge godine Saobraćajnog fakulteta, al’ brzo je, kaže, "osetio kamion u rukama”. U to vreme bilo je puno posla za vozače, gradio se Novi Beograd, Novi Sad, Herceg Novi... Bilo je teško uskladiti posao i studiranje.
Prvi posao dobio je u građevinskoj firmi "Napred” u Beogradu, u kojoj je proveo čak 16 godina. Sa njima je putovao u Čehoslovačku na godinu dana i tri godine u Libiju.
Priseća se da su mu dani bili teški i da je radio između 16 i 18 sati dnevno. Nije stizao da obiđe zanimljivosti tih mesta, osim ponešto praznicima. Nije išao ni po kafanama s kolegama, on je umesto toga radio duple smene. Valjalo je uštedeti svaki dinar. Zato je, kada su vozači zarađivali dva miliona u ono vreme, on zarađivao osam!
– Pokojni direktor "Planuma” bio je vikendaš u Barajevu. Često sam ga sretao i jednom prilikom otvoreno pitao za posao "napolju” jer su tada u mojoj firmi već slabije slali u inostranstvo.
Zamolio sam za pomoć jer mi je kuća bila "nepokrivena” i obećao je. Ubrzo sam dobio telegram i otišao 1986. u Irak na dve godine – priča naš sagovornik.
Posle dve godine, ovaj Barajevčanin se vratio u domovinu, ali je trebalo ponovo ići za Višegrad. Već mu je postalo daleko za rad, zbog čega prelazi u "Lastu” za koju je radio punih 12 godina, sve do nesreće.
Država zaboravila na njega
Predao je zahtev za invalidsku penziju za koju još čeka rešenje. Nije neizvesno da li će je dobiti. Videli smo ga, i to je dovoljno, jer on ništa ne može sam da uradi. Takvom mu sleduje sanitet, kućni lekar i previjanje, a od toga dobija samo neredovno previjanje, zbog čega mu se rana na levoj nozi zagnojila.
Do sada je od Centra za socijalni rad dobio samo 50.000 dinara dok je još ležao u bolnici i nedavno još 10.000 za lekove. Nije bilo lako dobiti ni to, jer je tome prethodilo jedno 30 žalbi. Od redovnih primanja ima samo 9.000 dinara mesečno od PIO fonda, kao pravo na tuđu negu.
Niko ga nije obišao od kada se to desilo. Ni priznanje za hrabrost nije dobio. Sedi sam po ceo dan u svojoj baštici i čeka da mu poneko navrati, da progovore koju...
– Živimo od ponekog dinara koji zaradi moja supruga Milena tako što pomogne nekome ili nam neko od njene rodbine da koji dinar. Ni ona ne može mnogo da radi, i ona je invalid. Sin nam je student i ne radi. Dobro nam dođe neki dinar od mog brata koji nam pošalje novac iz Rusije. Njegova ćerka živi kod nas jer studira u Beogradu.
Sledeće što Dragana čeka je odlazak na rehabilitaciju u „Rudo" na odeljenje za ortopedsku protetiku, ako nađe novac za boravak tamo.
