Izvor: Vesti-online.com, 07.Maj.2013, 13:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Španska serija

Posle dve decenije izašao sam iz Srbije i rešio da izvedem taj mali eksperiment do kraja. Hajde Igore, rekoh sebi, da tih šest dana u Pragu ne primiš nijednu informaciju od kuće.

Igor Kozarski

Nije bilo lako. Čovek se izgleda navuče na prljavštine i laži kao narkoman na heroin. Krizirao sam, setno pogledao prema kompjuterima, prepuštao se normalnom životu i lepoti Zlatnog Praga s osećajem teskobe i krivice. Sva sreća para nije bilo za duže, poklekao bih, >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << otišao makar na sajt RTS-a i to bi bio kraj.

I tako, po sletanju u Surčin zaputim se kući, pa odmah dalje, kod prijatelja da gledamo fudbal i njegovoj ćerci dam lutku.

S vrata zavapim: "Jesmo li se ponizili ili se saginjati nećemo!"

Prijatelj, čovek pametan i učen, u mah shvati da nije zajebancija, ali prihvati kao da jeste pa ispali da je u Briselu potpisano ono što u Beogradu nazivaju sporazumom: "Ne brini, sagli smo se, ali se nismo ponizili!"

Nasmejemo se od muke i poniženja.

Pa šta to bi. Ne može čovek jednom u dvadeset i kusur godina da ode od kuće, a da se ne vrati u novu epizodu ove španske serije, koju napredni radikali u poslednje vreme zovu promene.

Pa šta to bi, Aleksandre Vučiću? Šta bi s onim glupavim pričama kako je Bog znao kako je vikao u Briselu na Tačija. Te ovakav si, te onakav si... Tači teroristo... Vučiću Srbine...

Pa se Naprednjaci onda bili dali u saopštenja kako su ponosni na Vučića, što je umeo da odbrusi trgovcu srpskim bubrezima. Pune srpske novine slavljenja lika i dela čoveka koji, zna se, evo rešava sve iako još ništa nije rešio. A i neće.

Sve mu i Toma duvao u jedra, kako on neće da dozvoli da se potpiše što nije u srpskom interesu, pa Dačić maltene isto u svoja jedra.

Odmah iza toga, sećam se, navale da hvale kako su Srbiji u novom dokumentu učinjeni ustupci.

Pa potpišu.

Dakle, prisustvovali smo još jednom hohštapleraju. Znalo se šta će da bude, ugovoreno je još davno pre izbora, kada su putovali od Berlina i Pariza do Vašingtona, a onda nama u kampanji prodavali muda za bubrege. I uspeli su, uvalili su nam.

Jadna predstava u kojoj su još hteli da ispadnu marketinški heroji.

Eto, izvukli smo najviše što se može... Kuku, pa zar meni zapade da uradim što se mora... Čisto da se bolećivi i priglupi sažale na Vučića, Dačića, onog Tomu...

A samo su uradili svoj deo posla ugovoren pred izbore. Potpisali su, a oni preko neće im smetati da ostanu na vlasti. Ništa od toga nisu uradili zbog onih mučenika na Kosovu, ili zbog srpske dece, kako Vučić to voli da kaže.

Da li bi, na primer, Fijat otišao da nisu potpisali? Da li će možda neko da dođe da investira baš zato što su potpisali? Pa naravno da neće, ništa od toga.

Pre nekoliko dana prisustvovao sam sceni kada su devojčice, prvi, drugi razred Gimnazije, rešile da živciraju dedu koji je glasao za ove promene pa se razočarao. Psuje, pljuje, ali džaba. Kasno deda, preveslan si.

Pitam ih kako klinci gledaju na sve to, a one mi ispričaju da su se sprdali sa Borisom zbog pozerstva i manekenstva, a sada imaju još više materijala da se sprdaju s Dačićem i Vučićem. Objasne mi da je ne samo pozer, već i šibicar i da ih sve gledaju kao gomilu primitivaca. Već vidim te devojčice kako pakuju diplome i odlaze u beli svet.

Jer nema vajde, niko od ovih velikana nije se kosnuo ni kada im je posredno crkva poručila slično. Eto, sve se Vučić sada sprema na Kosovo da objasni Srbima kakve su blagodeti sporazuma i da je bolje da ga prihvate. Kaže i da ne brine zbog paradajza i jaja. Razumljivo.

Valjda će da im objašnjava da im je bolje da se saviju da ne budu pobijeni i proterani kako im to već danima poručuje onaj njegov Milovan Drecun, parazit ovog istog režima još od devedesetih kada je pričao drugu priču. Onomad, kada su nas spremali da pobedimo NATO, jer je režim računao da ćemo lakše da prihvatimo gubitak Kosova ako nas malo pobiju.

Šta ćeš, kad se mora. Izvukli su i tada najviše što se moglo. Za sebe.

Nastavak na Vesti-online.com...