Izvor: Blic, 18.Jul.2010, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Španska mušica
Dijego Forlan najbolji igrač na Mundijalu? Neće biti, baš kao ni Kanavaro prošli put. Al’, ’ajde: dobar je Dijego, zna šta treba, odveo je svoje daleko... Sve to, međutim, ne čini ga najboljim. Najbolji nešto osvajaju, a Dijego F. nije ni treći na svetu. Sve je to mrsomuđevina Fife i okolnih fićfirića, sračunata na to da se umanji prosta činjenica: Španija je pokorila glob, a u toj operaciji dvojica tipova učinili su najviše. Najbolji na svetu jeste jedan od njih, ako to već >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nisu zajedno. I svi znamo ko su ta dvojica, naravno. Zna i Fifa, znaju i fićfirići, samo se prave nevešti.
Može ih se pravdati demagoški: kao, neisticanjem Ćavija ili Inijeste naglašava se kolektivni duh španskog tima. Ali, to je običan bullshit. Fudbal nije demokratska uravnilovka niti socijalna utopija, nego igra čiste hijerarhije, u kojoj se zna ko je ko, u kojoj se to poštuje, štaviše: na to se oslanja. Ima li Španije bez, recimo, Kasiljasa? Pa, ima, tu su Valdez i Reina. Ima li je bez Buskeca, Pedra, Kapdevile? Bezbeli. Ali je nema i ne može je biti bez Ćavija. A ako je tu i Inijesta, onda nema protivnika. To je to.
U finalu, u prvo vreme, Inijeste kao da nije bilo dovoljno. No, to je privid, posledica nakaradne odluke Nizozemaca da opstruiraju igru, umesto da pokušaju da od Robena, Snajdera, Van Persija, pa, čak, i Kujta, naprave heroje. Posle prvih deset minuta koje su obećavale najbolje finale ikada, Dačeri, a sa njima i višnja na šlagu lošeg suđenja na Mundijalu, Hauard Veb, sveli su utakmicu na još jedno finale lišeno strasti i lepote. U toj i takvoj postavci stvari, u toj tuči u kojoj je Pujol dobio žuti karton za prvi start španskog tima uopšte, a dželat Van Bomel do kraja utakmice ostao da šefuje svojom kasapnicom, Ćavi i Inijesta branili su dostojanstvo igre. A potonji je, na kraju, dao najvažniji gol na šezdeset i kusur utakmica ove priredbe. Gde je tada bio Dijego Forlan? Negde ispred televizora. O tome se radi.
Holandija je izgubila svoje treće finale, ovaj put sasvim zasluženo. I prvi put ne od domaćina prvenstva. Tim je njihov poraz sramniji: jeste, teško je igrati protiv najboljeg tima na svetu koji igra ofanzivno i osvajački, koji radi sa prostorom i sa vremenom, koji pas i lažnjak, promenu pravca i dinamiku izmene eksplozivnih akcija i sitnog veza drži osnovom igre, koji, na kraju, veruje u funkcionalnost lepote, snagu majstorstva i individualnog pregnuća. I koji ima takvog trenera kakav je Del Boske. Jer: Brka je, kao i onomad u Realu, maestro diskretne orkestracije u kojoj solo deonice ne stoje zasebno, niti se bilo šta podrazumeva – Vilja je izašao na ivici pregorevanja, a nespremni Tores bio je taj koji je uputio ključni pas za Inijestin gol. I sve to, baš kao i pre desetak godina sa galaktikosima, bez viška teorije, bez pokušaja da se igra nazove drugim imenom, bez spektakla: čisto majstorstvo. Teško je protiv takvih koje vodi takav, ali je moguće isključivo ako se igra fudbal.
Holandski greh, tako, postaje još većim. Baš kao i paradoks koji kaže da je španski trijumf, zapravo konačni trijumf flamanske škole. Titula, dakle, ide u Španiju, ali u njoj, proporcionalno, učestvuju Barselona, taj najbolji izdanak flamanske škole, pa tek onda ostali, uključujući i Real; ide, dalje, Gvardioli, ali i Rajkardu, a još više – gle! – Van Galu, jer taj je Ćavija učinio onim što on sada jeste, samo što mu se partner tada zvao Tijago Mota; nadalje, stvar vodi, razume se, Krojfu, a naposletku – Mihelsu.
Uostalom, nije li Krojf sam, pred finale, rekao da će navijati za Španiju? Jeste, a razlog je jasan – Španija je uzbudljiva, strasna, neobična zemlja, u njoj je sve preterano, i u dobrom i u lošem smislu.
Da ne bude zabune: govorim o fudbalu.
Pa, ako nas je decenijama, još od frankfurtske majstorice, umeo iritirati višak španske samosvesti, doskora bez pokrića, tako nam sada ima imponovati njihova dečačka zaigranost. Od Partizanovog finala, preko Džajinog maltretiranja Kamača, Škijinog gola, Huanitove glave, Sevilje i Sorensena, Piksijevog lažnjaka, do Petkovićevih partija sa Kežmanom, Vukićem i Žigićem, mi sa Špancima imamo istoriju, i ta je istorija bila sklonija nama. A sada su oni prvaci sveta, a mi i nismo mi, tačnije nismo to ti mi, iako sve napred rečeno baštinimo u našoj fudbalskoj (pod)svesti. Španija je zemlja koju smo pobeđivali kada je trebalo. No, mi smo trinaesti ili dvadeset treći, svejedno, a oni su prvi i prvi, najbolji i najbolji. I to na način koji stvar svetskog fudbala erektira kao afrodizijak ("španska mušica”) onemoćalu alatku kakvog obeshrabrenog čičekanje.
Čujem prigovor: našto se porediti sa najboljima? Pa, zato što smo, jednom, o sebi mislili kao o onima koji ne pobeđuju velike, ali pobeđuju Španiju koja se pača da je velika, makar to uistinu nije bila. A sada jeste. To je, dakle, prirodna luzerska reakcija, osobito sada kada je jasno da se ona spominjana hijerarhija čvrsto uspostavlja. Devedeset osme, trebalo je da budemo treći na svetu, bila je to Hrvatska – dakle, voleli to ili ne ovdašnji nacoši, deo nečeg što je jednom bilo "mi”; ove, dve hiljade i desete, mi smo opet imali biti trećima na svetu, zato što smo treće pobedili, i zato što je put vodio tamo. S kim na ovom prvenstvu Srbija, ovakva kakva je (bila), nije mogla igrati? S Holandijom? Ne, mogla je. Samo sa Španijom nismo mogli. To nam je jasno i time je naš poraz bolniji, ali ne i veći.
Ćavi i Inijesta.
Tačka.
