Izvor: Glas javnosti, 22.Sep.2008, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sonja je za Sonju
Nekad je bilo jednostavnije živeti. Jedna partija, jedan program. A pogledaj sad, vlast i opozicija imaju više programa nego veš mašina. A politička veš mašina ponaša se pokvareno. Ko ima sreće uđe u mašinu siromašan, a izađe bogat, ko je baksuz uđe čist, a izađe prljav. A rezultat? Nekoliko hiljada bogatih i nekoliko miliona siromašnih!
Nisam samo zbog toga došao. Upotrebljavam vaše žute pilule, a pišam crveno. Kad uzmem crvene pilule, pišam žuto. Izgleda da su >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << vaše pilule pre potpisale deklaraciju o pomirenju nego žuti i crveni levičari. Da l’ da ih pijem zajedno, pa šta ispadne? Sonja mi kaže da se žute pilule ne piju sa crvenim. Je l’ da, kažem ja, ako Dačić i Tadić mogu zajedno, mogu i pilule? Truo si, kaže mi ona, i telesno i duhovno. Pilule se bune jedna protiv drugih i kad su zajedno. Baš kao što Čanak, premda je uz Tadića, ne prihvata Dačića crvenu pilulu i zato pravi svoju poslaničku grupu koja neće biti ni žuta ni crvena, još se nije opredelio za boju; tako ni ti ne možeš da mešaš pilule, a da ne izazoveš neko zlo u svom organizmu, najverovatnije u glavi. Ona vređa, ja trpim, takav smo brak. Ona čita novine, gleda televiziju, menja kanale i stranke, čas veruje jednoj čas drugoj. Upotrebljava političke pilule po svome, ne upotrebljava ih istovremeno. Pametna je moja Sonja kao da je član neke nevladine organizacije, a nije! Ukinuli su njenu banku, a ona ne haje, zaposlila se u nemačkoj banci. NJen deda je folksdojčer iz Ujvideka koji je za sada, slava Bogu, Novi Sad. Deda živi u Berlinu. Nemački joj je maternji više nego meni crnogorski jezik. Pametna je moja Nemica. NJeni su izgubili rat, moji ga dobili, moji su bili oslobodioci njeni okupatori, a gledaj sad - ona vlada, a ja robujem. Sudbina, šta li?
Priznajem, nisam samo zbog toga došao. Imaš li neke moćne pilule? Ne pitam za boju. Ponekad mi, dok ona blene u televizor, bude muka. Kad se Sonja digne da donese sitne kolače koje tamani gledajući B92 dođe mi da joj se prikradem sa leđa i da je zviznem nogom u stražnjicu. Imam jak udarac, nekad sam igrao beka. Zamišljam kako je udaram u stražnjicu i vidim da sam je nogom izbacio iz kuće. Znam da bi to bilo glupo, kuća je njena, bašta je njena, naša deca su njena, ja sam njen, pas je njen, a meni pripada frižider pun piva. Ločem i ćutim, a kad slučajno progovorim ona mi pita da li sam primetio da ona gleda televiziju. Drugi put čita. Treći put je zamišljena.
Neku noć je zateknem za šrajbtišom, piše nešto. Ne pitam šta piše, nije moje da znam. Kad eto ti nje. Maše hartijom. Obavila sam veliki posao, kaže. Kolebala se da li da radi za Sonju, Natašu, ili za gospođu Liht. Odlučila je da pripomogne rad Helsinškog odbora za ljudska prava Sonje Biserko. Zadivljena je radom svoje imenjakinje. Pročitala je knjigu „Samoizolacija: realnost ili cilj“ i oduševila se. Dopao joj se spisak profesora, književnika, novinara i javnih radnika koje bi trebalo lustrirati, to je jedini način da Srbija prestane da truli i procveta. Zapisala je imena nekoliko ljudi koje bi trebalo dodati tom spisku. To je njen skromni doprinos. Marinu Savić-Rajević je opisala kao zapaljivu Srpkinju, a uz to ona je supruga Dušana Savića. Tu je i moj brat od strica, Vukašin. Prekidam je... „Vukašin je poginuo kao dobrovoljac braneći Republiku Srpsku Krajinu“, kažem. Ona me podozrivo gleda. „Poginuo je na pogrešnoj strani“, kaže. Ruka mi se sama otela, zviznuo sam joj šamar. Rizikovao sam da ostanem bez piva. Kučka nije ni trepnula, upisala je i moje ime na svoj spisak.
Ako, nisam u lošem društvu.
Bijedna je država koja ima "akademike" koji tuku žene i skloni su nasilju ako čuju istinu...
