Izvor: Politika, 01.Nov.2013, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sokak
Vreme u mom sokaku ističe za treće doba: skoro će osam sati, a onda će naša bulumenta da potrči tamo gde se zarađuje za leb i televiziju. Treće doba se vraća kući. Kod kuće niko. Ili su otišli na posao ili ih nije ni bilo
Ima jedno srećno vreme u Srbiji koje nećete naći u novinama, pričama, romanima. Ko su junaci tog srećnog doba? Oni ustaju oko pet izjutra, osluškuju disanje, mere pritisak. Tanak jezik mirisa oko čela za dobre misli. Ja izlazim na sokak tačno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u šest sati. Kad, eno gospođe Lele. Nosi u rukama crne cipele. U tržnom centru kuca na vrata šustera Miša da joj pendžetira cipele. Šuster Miš prihvata „dobro jutro” i bez reči pokazuje Leli na plejeru cipele, tačnije pokazuje figure poznatih glumica i njihove cipele. Kamera na plejeru švenkuje na cipele, vidi se visina potpetica. Malo je, kaže gđa Lela. Evo, ove potpetice su najviše, skoro dvanaest centimetara, nose ih u jutarnjem programu one lepe devojke. Ne znam šta bih. Ja znam, rano si ustala, deca i unuci ti spavaju, nisi od jutros ni sa kim prozborila. Evo, ja sam u istoj situaciji. Nikog od jutros nisam sreo da bar malo ovlažim jezik, da reknem bar „,kako ste”. Pa, kako ste. Dobro, hoćemo li na ti. Dođi da čuješ koga sam sanjao: Anu Sofrenović, peva mi u snu „,Hoćemo li u Šabac na vašar”.
Sokak je pun njega. Visok. Štap u ruci i marama šarena oko vrata. Čuka štapom na mali prozor. Gospa Mico, može li jedna kafica? Gospa Mica izlazi na prozor, a na tacni se dimi crna kafa. Tu su i voda i slatko. Ovo je kao nekada. Nego šta, isto sam te služila i pre pedeset godina. Ali umesto slatkog bio je ratluk. Lepo smo jutros razgovarali, bio sam se uplašio da nećeš otvoriti prozor. Sada, kad smo se siti ispričali, odoh na pijacu. Idi, pa dođi. Biću i sutra u šest nula nula.
Lepo ime Milostina, ali ona je udovica. Krupna, uz to idu čizme i „,dobro jutro” u mesarnici. Milostina obilazi oko kolenica, teletine, rebara. Dakle, pita kasapin. Lepo jutro, kaže ona. Zašto sad to kažete? Kažem prosto zato što bih volela da malo porazgovaram s nekim, u kući nemam nikoga. Imam mačora, htela sam bar s njim da pričam, a on, mangup, ogrebao me. Pogledajte. Ja nisam, gospođo, ovde hitna pomoć da pričam sa starim ljudima. Niste vi jedina, a ja sam prodavac. Onda, svinjsko, pola kile? Ne, setila sam se da moram prvo na pijac, pa ću svratiti.
Gde si navalio, majstor Prle, vidiš da sam počeo da čistim kafanu? Daj meni, ja to bolje radim. Čuvaj godine, ne umaraj se. Ti si star čovek. Što se mene tiče, više bih voleo da budem star kraće vreme nego da budem star pre vremena. Kafedžija reče – uvek mi citiraš Montenja, dosadio si...
Filmski režiser Puriša Đorđević na kiosku u tržnom centru kupuje sve novine da bi negde našao makar najmanju vest o sebi. Ništa. Ali u „,Gloriji” vidi fotografiju Mire Stupice. Srećan. Seća se. Bili su zajedno na jednoj slavi, Nikoljdan. Mira je zatražila od Puriše da joj baš on doda kašičicu za žito. Slava postade još slavnija dok je na slavi bila Mira. Al malo, ima predstavu. Ona zamoli Purišu da joj pridrži bundu. Ovaj se malo sape. Ipak, pridrži bundu. Mira polako oblači bundu, umesto da zahvali, pomilova dlanom po licu Purišu i ode. Ode, svi viknuše, ode Mira. Puriša pod utiskom Mire i bunde ozbiljno reče – meni se sad plače.
Vreme u mom sokaku ističe za treće doba: skoro će osam sati, a onda će naša bulumenta da potrči tamo gde se zarađuje za leb i televiziju. Treće doba se vraća kući. Kod kuće niko. Ili su otišli na posao ili ih nije ni bilo. Pa lepo je bilo jutros, šapuće gospođa Lela, misleći na onog u lepom odelu iz devedesetih. Milostina juri na telefon, neko zvoni, čuje glas, gospođo, prodao sam svinjsko, doneću komad junetine. Mira Stupica preko televizije poručuje trećem dobu: Ne nađeš li me odmah/ne odustaj/nema li me na jednom mestu/traži me na drugom/negde ću te već sačekati.
Puriša Đorđević
objavljeno: 01.11.2013.
