Izvor: NoviMagazin.rs, 29.Sep.2016, 13:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Softmachine ili plesni govor tela
Na sceni “Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu, sinoć smo imali priliku da uživamo u miksu klasičnog narodnog i modernog plesa iz Šangaja i sa indonežanskog ostrva Java. Takav poklon, koji se ne odbija, nesebično su nam pružili plesači plesnog projekta Softmachine, Sijao Ke i Cihan iz Šangaja, i Rijanto sa indonežanskog ostrva Java, sa koreografom Čoj Kafaijem iz Singapura, autorom projekta.
Čoj Kafai je umetnik i autor plesnog serijala pod imenom Softmachine. >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << Rođen je u Singapuru, ali se školovao u Londonu, gde je diplomirao dizajn na Kraljevskom koledžu umetnosti. Svoje radove prezentovao je širom sveta.
Sijao Ke je plesačica i koreografkinja iz kineske provincije Junan. Od malih nogu posvetila se učenju tradicionalnog kineskog plesa. Pobednica pozorišnog festivala u Cirihu 2006. godine. Borac za društveni položaj umetnika i umetničke slobode u Kini. Živi u Šangaju.
Rođeni Šangajac, Cu Cihan se bavi dizajnom zvuka, fotografijom, digitalnim medijima i performansom. Sa Sijao Ke radi na fotografiji, videu, instalacijama i plesu. Svoj rad prezentuje i plasira širom sveta, posebno u Evropi.
Rianto je plesač i koreograf, koji javanski ples populariše u Japanu i celom svetu. Od 2003. živi u Tokiju. Oženjen. U Tokiju je osnovao trupu za klasični javanski ples – Devandaru. Nastupa širom sveta.
Azija je kontinent sa tradicijom narodnih svetkovina, praćenih kulturom pijenja čaja i plesa: grupnog i individualnog. Ne može se, međutim, govoriti o azijskom plesu u jednini budući da kineski, balijski, javanski, indijski, burmanski, korejski,tajlandski, japanski i kambodžanski plesovi imaju svoje specifičnosti prema kojima dobar poznavalac može prepoznati svaki od njih da li u nekom izvođenju ima pozajmica iz druge plesne tradicije. S evropskim klasičnim baletom ovi plesovi imaju jednu zajedničku karakteristiku: strogo poštovanje pravila, naročito u osnovnim pokretima tela i održavanju ravnoteže, i bez improvizacija. Nemaju vidljive sličnosti sa plesovima na drugim kontinentima. Danas se, međutim, i ovi plesovi prilagođavaju ukusima publike sa Zapada, pa u svoju koreografiju ubacuju elemente klasičnog i modernog baleta, džeza i brejkk-densa..
Sinoćna predstava bila je podeljena u dva dela. U prvom delu nastupio je par Sijao Ke i Cu Cihan iz Šangaja. Sijao Ke je izvela zanimljivu kombinaciju narodnog i modernog kineskog plesa, dok je Cihan brinuo o tehničkoj pratnji, prožetoj duhovitim dijalogom sa Sijao na teme granica građanske i umetničke slobode u današnjoj Kini. Sijao je izvela predivnu plesnu tačku, tipično ženskog plesa, koji se na Tajlandu zove lakon, sa osnovnim elementima kineske plesne tradicije, uspravnog stava, laganog pokreta tela, lišenog brzine i žestine, naglih i oštrih okreta, podizanja nogu i rasipanja energije. U svakom pokretu njenog tela, izvučenog iz karličnih i ramenih zglobova, provejavala je nežnost, tiha, nenametljiva, prikrivena erotika koja ne uznemirava čulnost i ne izaziva požudu kod pripadnika drugog pola, ali gledaoca ipak podiđe neka duhovno-telesna toplina i prisnost, svojstvena dubokom prijateljstvu i odanosti. U njenoj izvedbi mogle su se osetiti natruhe indijske i japanske plesne tradicije (gejša kultura).
U drugom delu nastupio je Rianto, specijalista za javanski tradicionalni erotski ples Lenger. Na Javi se vekovima neguje mit o nastanku sveta prema kojem su bogovi od sedam dragulja stvorili sedam nebeskih nimfi – vidadari. Nimfe su, plešući, kružile oko okeana, dok su, očarani njihovom lepotom, bogovi padali u trans. Kao u svakoj bajci, jedna od nimfi se zaljubila u smrtnika, sišla sa neba i ljude i žene naučila plesu. Otuda javanski ples ima žrtveni karakter koji na trpi improvizaciju i izvodi se prema strogo definisanim pravilima. Plesovi serimpi i bedaja organizovani su na dvorovima velikaša, pri čemu su serimpi mogle da izvode samo princeze, devojke kraljevske krvi. Početkom 20. veka javanski ples postaje dostupan narodu, kada kralj Jaginarta osniva prvu javnu školu plesa i muzike na Javi.
Rianto je jedinstveni umetnik koji s jednakom lakoćom i virtuoznošću izvodi i muške i ženske oblike plesa, pa svi njegovi nastupi imaju dvorodni, odnosno transrodni karakter. Na jedan način zavodi ženski, a na drugi muški deo publike. On je igrač izuzetne preciznosti i inteligencije. Majstor tradicionalnog i modernog plesa, Rianto se specijalizovao za Lenger: erotski ples koji nadilazi rodnu podelu na muško i žensko. U svojim izvedbama on istražuje i objedinjava prostore tradicije i savremenosti, urbanog i ruralnog, muškog i ženskog, u čemu mu svesrdno pomaže koreograf Čoj Kafai, koji je, zahvaljujući razmeni iskustava sa 84 koreografa koji se bave azijskim plesom, na putu da ovlada govorom tela ovaploćenim na pozornici.
Kafajijeva serija Softmachine je svojevrsni leksikon/enciklopedija savremenih azijskih plesova, koji je inicirao u Kjotu 2012. godine. Koristeći se ličnim i Kafaijevim iskustvom, Rianto je nam je , govorom svog tela, ispričao bajku o princezi Kirani koja čeka da se njenizabranik, princ Pandži, vrati iz rata. Prerušen u princezu Kiranu, sa maskom njenog lepog lica i višeslojnom, bleštavom odećom, Rianto svojim zamamnim „ženskim“ pokretima hipnotiše publiku, izražavajući princezinu ljubavnu čežnju za svojim ljubljenim, prepunu bola i brige. U toku igre, on otkriva lice, ulepšano mejkapom, karminom , puderom, i veštačkim trepavicama, i erotski stidljivo nagovešteno, odbacuje deo odeće. Dok našu pažnju privuče kratak video snimak iz njegovog života, Rianto se preruši u muškarca s ratničkom maskom naglašenog nosa i brkova, neustrašivog ratnika ‒ princa Panžija. Pandži igra, mušku i snažnu igru, širokih i hitrih pokreta, tigrovskih skokova, majstora borilačkih veština. Posle drugog videa, Rianto se pojavljuje u odeći od jednostavne majice i džins pantalona. Salu zapljuskuje tehno-muzikadok Rianto izvodi performans kakav možemo videti ulicama mnogih američkih i evropskih gradova. Na kraju, u polumraku, sasvim nag, demonstrira gotovo sve fizičke mogućnosti mladog muškog tela, obliven znojem od napora, ali svež i bodar kao da je tek stupio na scenu.
„Softmachine je afirmacija individualnosti i borbe savrenmenih umetnika širom Azije. Kafai istražuje i pomera granice koreografije u pravcu dokumentarizma... [njegova i Riantova], inovativna i hrabra predstava promišlja ples i život kao neraskidivu celinu“ (Ezekiel Olivera, Fife Line Asia).
