Izvor: Politika, 30.Nov.2013, 21:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Socijalističko popravljanje kapitalizma
Čelnici najvećih švajcarskih korporacija mogli su da odahnu prošlog vikenda jer na referendumu nije prošao zakonski predlog da mesečna plata najbolje plaćenih direktora ne mogu da budu veće od godišnjih plata najmanje plaćenih zaposlenih u tim kompanijama. Iako je pre mesec dana ova levičarska inicijativa imala bezmalo dvotrećinsku podršku, dve trećine birača glasalo je protiv nje. Ali, ne zbog toga što ne veruju da je moguće uspostaviti više socijalne pravde i obuzdati sve veći >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jaz između bogatih i siromašnih, već su bili pod direktnim uticajem velike medijske kampanje i pretećih razgovora i pisama u kojima su zaposleni uveravani da će ostati bez posla jer će se velike korporacije navodno povući iz Švajcarske.
Iako Socijaldemokratska partije Švajcarske nije uspela u ovom svom naumu, alpska konfederacija i dalje predstavlja evropsku zemlju sa najviše socijalne pravde. Minulog proleća u Švajcarskoj su ograničeni bonusi menadžera, dok levica nastoji da u aprilu sledeće godine na referendumu izdejstvuje zakon o takozvanom osnovnom dohotku u iznosu od 4.000 franaka (3.250 evra). Ovi potezi, koliko god nekad delovali utopistički, čine se kao jedini konkretni potezi evropske (umerene) levice u sveopštoj vladavini neoliberalnog kapitalizma.
Levica deluje apsolutno bezidejno iako je ekonomsko-finansijska kriza proteklih pet godina izbacila na površinu ogromnu potrebu da se u Evropi menja aktuelni koncept neoliberalnog kapitalizma koji je u minulim decenijama samo povećavao jaz između bogatih i siromašnih, uspešno izvršavajući postepenu ofanzivu na sva socijalna dostignuća radničkog pokreta u modernoj istoriji. Štaviše, u nastojanju da je u ekonomskom rastu ne prestignu Kina, Indija i Brazil, Evropa nastoji da politikom štednje i konstantnim smanjivanja socijalnih davanja, kao i povećavanjem sloboda vlasnika kapitala na uštrb prava radnika, održi prednost u svetskoj ekonomiji.
Evropska levica, bar ona koja dobija znatan broj glasova, nema bezmalo nijedan suvisli odgovor na aktuelnu formu kapitalizma čije se negativne posledice za najšire slojeve stanovništva, a pozitivne za one najbogatije, otkrivaju iz dana u dan. Pre dva dana objavljeni su rezultati istraživanja u Portugaliji, koja grca pod teretom ekonomske krize. Ispostavilo se da je u zemlji u kojoj četvrtina stanovništva živi u teškom siromaštvu ili u situaciji rizika od siromaštva, 25 najbogatijih Portugalaca samo ove godine povećalo svoje bogatstvo za 16 odsto. Najbogatiji Portugalac je čak uspeo da za godinu dana udvostruči svoje bogatstvo i to na 4,5 milijardi evra.
Ovaj scenario dogodio se u skoro svakoj evropskoj zemlji, pri čemu su vlade spasavale finansijski urušene banke i velike korporacije i to novcem poreskih obveznika, često na uštrb izdataka za obrazovanje, naučna istraživanja, zdravstvo i socijalnu zaštitu. Na sve to evropske umerena levica, okupljena u Socijalističkoj internacionali, predložila je uvođenje politike podsticanja privrednog rasta. Doduše, niko od njih nije rekao da treba ukinuti politiku štednje koju guraju konzervativci. Ne, evropski socijalisti ističu da „štednja nije dovoljna”, pri čemu ne daju nijedan konretan predlog kako izmeniti aktuelni sistem koji neprekidno generiše sve veću društvenu nepravdu, a prava radnika vraća na period prve polovine 19. veka kada su radnici radili najmanje 12 sati dnevno, bez prava na bolovanje i odmor.
Da paradoks bude veći, uprkos mašinama i kompjuterima čije je uvođenje u proizvodni proces svojevremeno najavljivano kao način na koji će čovek manje raditi a biti produktivniji, danas uopšte nije neuobičajeno da zaposleni radi 12 sati dnevno baš kao njegov predak koji je živeo u vreme industrijalizacije. Pritom nije neuobičajeno ni da promenama zakona to omogućavaju baš vlade kojima vladaju socijalističke/socijaldemokratske vlade, poput Hrvatske u kojoj je će radna nedelja biti produžena na 60 sati. Još tragičniji paradoks je i činjenica da danas mladi od 16 do 25 godina predstavljaju najobrazovaniju generaciju u istoriji, a ujedno i najnezaposleniju.
Na sve to socijalisti nemaju konkretan odgovor već su prihvatili neoliberalni koncept kapitalizma kao neminovnost i u pokušavaju da u stilu neotačerovske socijaldemokratije Tonija Blera „poprave kapitalizam”, ali ne previše. Tako je svojevremeno socijaldemokratski kancelar Gerhard Šreder u nastojanju da pokaže da ume sve što umeju i demohrišćani usvojio reformu socijalne države, pod nazivom „Agenda 2010”, kojom je smanjena nezaposlenost u Nemačkoj ali su prava i socijalna zaštita radnika drastično smanjena. Tek sada njegovi naslednici u SPD-u uspevaju da za Nemce u pregovorima sa demohrišćanima „osvoje” uvođenje minimalne nadnice.
Zasad ništa uspešniji u „popravljanju kapitalizma” nije ni francuski predsednik Fransoa Oland od čijeg izbora su mnogi očekivali da će biti okidač za reforme u celoj Evropi. Međutim, evropski socijalisti samo pokazuju da žele, s jedne strane, da zadovolje potrebe onih koji plaćaju veliki račun krize, a s druge strane, da ne naruše aktuelni ekonomski model. U tome, očigledno, i leži njihova aktuelna slabost i bezidejnost. Političari i intelektualci levice, što razočarano primećuje levičarski filozof Slavoj Žižek, danas „vole revoluciju, ali ona mora da bude makar u Grčkoj, još bolje ako je u Latinskoj Americi”, jer „revolucija mora da bude daleko, da ne remeti vaš život”.
Nenad Radičević
objavljeno: 01.12.2013
