Izvor: Blic, 14.Jun.2009, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Snimamo sve lošije filmove
Svet je trenutno na prekretnici, nezadovoljstva su velika, kada bi se danas radnici udružili, s razlogom, bio bi to veličanstven pokret – kaže Lazar Ristovski, čuveni glumac, u razgovoru za „Blic nedelje", u kojem govori o domaćem filmu, (ne)prilikama u kojima živimo, (ne)moći umetnosti
Pominjući aktuelni domaći filmski festival Sinema Sity u Novom Sadu, Ristovski kaže: „Ja sam, izgleda, jedan od retkih kritičara domaćeg filma. Stalno se >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << govori o nekakvom velikom uspehu domaće kinematografije, ali ja ga ne vidim. Sve češće se snimaju filmovi, pa i ako izađu u bioskope, kojih skoro da nema, imaju po dve-tri hiljade gledalaca i dve-tri prijateljske kritike nepoznatih kritičara. Pojavi se poneki film koji prosvetli ovu sumornu sliku tobož velike srpske kinematografije, ali sve ređe. Nekad sam bio zagovornik festivala jer to je bila prilika da se filmski stvaraoci sretnu i druže, a sada, pošto se jedva i poznaju, kako da se druže."
Šta se događa s filmom „Sveti Georgije ubiva aždahu"?
- Kao da je izneverio očekivanja svih. Onih koji su se pribojavali da bude genijalan, jer nije ispao genijalan. Onih koji su se unapred radovali da će biti debakl, jer nije debakl. Film je imao oko 150.000 gledalaca i još se vrti. Za naše prilike to je ogromna gledanost, ali za taj projekat, istina, nije. Film će se pojaviti na domaćim festivalima, a po najavi našeg stranog distributera i na festivalu u Torontu ovog septembra.
Koji i kakav film bi sada, u tematskom i žanrovskom smislu trebalo raditi?
- Razmišljam opet o projektu koji bih režirao. Od mog filma „Belo odelo" prošlo je 10 godina. Film je imao svetsku premijeru na festivalu u Kanu. Hteo bih da ponovo pokažem da mogu da napravim film za veliki svetski festival. Čitam scenarija i pišem sam nešto što će možda na kraju i valjati. Što se tiče vašeg pitanja o žanru i temi koja bi mogla biti dobra za film" Toga uvek ima i u isto vreme to je najteže pogoditi. Vidite da se i svetska kinematografija pogubila između nasilja, izopačenog seksa i igranja na sigurnu kartu nekada velikih autora. Težak je to zanat praviti filmove. Da je lako, pravio bi svako.
A kog žanra nam je realnost?
- ilm često odslikava svet u i trenutak u kome živimo, Ali nije uvek tako. Naš svet je trenutno na raskrsnici. Nezadovoljstva u svetu su velika. Bogatstvo je neravnomerno raspoređeno. To kod radnika, ma gde on živeo i radio, stvara osećaj nezadovoljstva.
Govorite kao Svetozar Marković, koga ste tumačili davnih osamdesetih godina u seriji na RTS-u"
- I meni su tako zazvučale ove reči" Eto, pitam se zašto ta serija nikada nije reprizirana na RTS-u? Zato što nijedno uredništvo televizije nema hrabrosti da pusti u etar čoveka koji se istinski borio za radnička prava. Naročito se boje danas to da puste.
Nedavno je predsednik Tadić rekao da su nam (sve) partije i neke profesije ogrezle u korupciji"
- Ja se u to ne razumem jer, kao prvo, ja ne pripadam nijednoj partiji. U to se razume predsednik Tadić. Neka krene redom od svoje partije da to stanje i popravlja ako hoće da ostane upamćen kao predsednik koji je nešto uradio za Srbiju.
Vaš Đorđe žandar, junak u filmu „Sveti Georgije ubiva aždahu" opredelio se u jednoj teškoj situaciji za dobro, odnosno da bude dobar i rekao „lako mi je biti dobar kad mi ništa drugo ne preostaje". Mi izgleda (ni)smo poput njega ili...?
- Đorđe je čovek odrastao u patrijarhalnom vremenu, kada su pravoslavlje, vera uopšte i strah od Boga nešto značili. U toj genijalnoj rečenici Dušana Kovačevića, tako običnoj, a tako slojevitoj, leži spremnost Đorđa na samožrtvovanje, leži potreba za praštanjem i leži moja inspiracija da stvorim jedan od najtežih likova koji sam dosad uradio na filmu.
Kakva je uopšte pozicija umetnosti?
- Svako vreme je dobro da se umetnik izrazi, ako ima šta da bljune iz svoje utrobe. Umetnost boli, zato se ona ne događa svakog dana i ne da se svakome. Stvaralac je čovek koji se porađa. Ko je spreman na tako nešto? Samo veliki, hrabri i oni koji ne misle na to šta će im reći publika, već šta će im reći njihov unutrašnji čovek, koji ih najviše plaši i kome se stvaralac dokazuje.
Kinoteka se uselila u novu zgradu, deljene su nagrade. Vas nije bilo ni među zvanicama.
- S obzirom na to da su svi dobitnici stariji od mene, računam da su nagrade delili po starosti, pa će doći i moj red. Šalim se, ali znam da sam s filmovima u kojima sam igrao bio na svim najvećim svetskim festivalima i osvajao internacionalne nagrade. Dva puta u Kanu, Berlinu , Veneciji, Torontu, San Sebastijanu, Karlovim Varima, Valjadolidu, Njujorku. Moji filmovi su često bili nominovani od naše Akademije za „Oskara". A to što me nema u Kinoteci ni među zvanicama, to je njihov propust, a ne moj. Publika je moja kinoteka, ona pamti moje filmove.
