Izvor: Blic, 13.Jan.2008, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Snežna čarolija i kuvano vino!
Planina Motajica, koja se uzdiže visoko iznad posavske i slavonske ravnice, prihvatila je poslednjih dana decembra u svoja snežna nedra planinare iz nekoliko krajiških gradova.
Najviše ih je bilo iz Prijedora, Banjaluke i Srpca, koji po tradiciji, svake godine u ovo doba kreću u avanturu osvajanja dolina i visokih proplanaka da bi se na kraju skrasili u planinarskom domu u Nikolića potoku, pored vatre, kazana pasulja i svinjetine s ražnja. Milenko Dragomirović, predsednik >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Planinarskog društva „Srbac" koje je bilo domaćin, okrepljujući goste kuvanim vinom na polasku iznosi najvažnije podatke:
- U našem kraju stalno se povećava broj planinara i širi pokret za očuvanje prirode. Osvajanje Motajice u ovo doba godine naša je tradicija kojoj se godinama vraćamo, a planinarski pokret širimo na mlade, učenike, radnike pa čak i penzionere - priča Dragomirović, dok mu pod nogama škripi sneg.
Među njegovim kolegama i prijateljima Asimom Talićem iz Kozarca, Zoranom Majkićem iz Srpca, Duškom Vujčićem, Milkom Dejanović iz Banjaluke „naoružanim" ruksacima, štapovima, toplim jaknama i dubokim čizmama jesu Prijedorčani Vlado Grublješić i Ismet Šarić.
- Nas dvojica gazimo 80. zimu, a osvojili smo najpoznatije svetske planinske vrhove. To nam je strast koju ne napuštamo i zato u najvećoj mećavi i vejavici zapevamo rok i zaigramo da se malo zgrejemo. Kod nas nema predaje - kažu njih dvojica davno zaradivši epitet najvećih šaljivdžija.
Za njima u stopu probija se kroz planinu desetogodišnja Zorana Majkić iz Srpca, učenica petog razreda osnovne škole. Ona je s ocem Zoranom davno zavolela planinarenje.
- Išla sam na Kozaru, Vlašić, Jahorinu, svuda... Radujem se planinarenju i nigde ne zaostajem za starijima. Danas sam prepešačila 15 kilometara - kaže Zorana, koja će imati o čemu da priča vršnjacima u Srpcu.
Milja Dejanović iz Banjaluke, koja je penziju zaradila u Pošti, nije bila mnogo starija od Zorane kada je počela da osvaja planinske visove.
- Rođena sam na Srnetici, pustom gradu u Krajini, gde su nekada prolazili mnogi vozovi. Tamo sam shvatila lepote prirode i važnost njenog očuvanja. Tome me je podučio moj deda železničar koji mi je poklonio pištaljku od koje se ne odvajam i po njoj me mnogi prepoznaju u šumi - otkriva ova Banjalučanka.
Svaki planinar ima zanimljivu priču, jednako nadahnutu bez obzira da li je pripoveda pored vatre, kazana s pasuljem ili pešačeći. Uz priču, Motajica je osvojena, a dan brzo potrošen. Kada je počeo ručak uz pesmu, dok su se majice sušile pored vatre i iznosila iskustva sa najnovijeg pohoda kroz planinu, neosetno je pala hladna decembarska noć. O povratku kući niko još dugo nije ni pomišljao, niti bilo šta govorio jer se planinari ovde ne sastaju svakog dana, nego jednom godišnje.
Čizma glavu čuva!
Mile Gnjatović iz Prijedora izložio je cipele na prodaju okačivši ih o stup planinarskog doma.
- Dobre su, kao nove, prešle 10 000 kilometara, ali bi mogle u trku s novima iz radnje. Ne trebaju mi, a cena je skromna, dajem ih za 50 maraka ili mobilni telefon, a pristao bih i na neku drugu trampu - hvali Gnjatović svoje cipele dok ga ostali pažljivo slušaju i zapitkuju.
.jpg)
