Izvor: Politika, 25.Mar.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Snajperska završnica
Milo je govorio i ezopovski i neposredno. Njegova meta prepoznata je već u prvoj rečenici, a prepoznala se i meta sama
Politika je opaka boljka, osobito u balkanskoj varijanti bavljenja „veštinom nemogućeg”. Elita nam je upravo skrojena po meri: nešto smo izglasali pomoću providnih kutija, uglavnom su se naše vođe birale među sobom. Ali, sve to smo nekako zaslužili, bilo da smo birali bilo apstinirali. Nema nedužnih među nama. To nam je što nam je, možda boljih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i nema.
Politička mapa Srbije i bliskih nam komšija, prepuna je fizionomija koje nam svakog bogovetnog dana zalaze u domove. To je taj varijete iz koga se ne može izaći, mešavina beznađa i opsenarstva, vraćanje nade uz pomoć uzaludnih pustolovnih poduhvata.
Premijer Dačić je suviše dugo u klinču sa Tačijem, pred nama je izgleda nemoguć ishod, pristup neprihvatljivom, pošto nam vlast ne kazuje ima li drugih puteva. Verovatno ih nema, inače bi radoznaloj javnosti trijumvirat na vlasti obznanio sve razloge za pesimizam i bar jedan za dobru nadu.
Neočekivano je iz kosovske senke prošle nedelje izronio Milo Đukanović, po zanimanju presednik ili premijer Crne Gore. Njegov govor u predizbornoj predsedničkoj kampanji (u korist Vujanovića), bio je snažni recidiv potrebe da se vrati sećanje na balkansku pomrčinu koja nije uklonjena modelom „demokratskih promena”. Milo je govorio i ezopovski i neposredno, ne skrivajući misterije optužujuće retorike. Njegova meta prepoznata je već u prvoj rečenici, a prepoznala se i meta sama.
On je rekao ono što smo već naslućivali: nema velikih političkih ubistava u okvirima bratskih država Srbije i Crne Gore bez važnih naredbodavaca. Nema ni politike bez žrtava. Bukvalno. Moć se može izmeriti i eliminacijom neke druge, preteće moći. Tako se vlada u sivoj zoni i bezbedno izlazi na svetlo dana.
Ali, koliko je verovati Đukanoviću kad optužuje, jer je on i lično meta tegobnih hipoteka koje u sebi sadrže slične ili još gore slutnje. Koliko je na taj način pomogao Vujanoviću a pomeo Lekića, čiji je mentor, navodno, inspirator velikih likvidacija? Neka to bude posao za crnogorske birače. Zanima nas ovde prilično neočekivani Milov upliv na kabaretsku političku scenu Srbije.
Višegodišnji crnogorski vođa nije dirao nikoga iz ovdašnje vlasti. Biće da mu nisu dovoljno zanimljivi za potrebe predizbornog polivanja pomijama. Obrušio se na Vojislava Koštunicu, koga dobro pamti iz referendumskih vremena. Tada je dr Vojislav, koliko se sećamo, sa mnogo emocija oplakao raspad poslednje Jugoslavije, ali se nije nimalo obradovao (obnovljenoj) državnoj samostalnosti Srbije.
Iz toga je prilično teško pojmiti odakle je sabrao snage za svoje kasnije ekstremno nacionalno rodoljublje, ali ta burna emocionalna travestija ne može biti razlog za teške Milove optužbe. Bar ne sama po sebi.
Biće da je i Lekić odbolovao raspad državne zajednice u duetu s Koštunicom i to bi mogao da bude logičan predgovor za ponovno podsećanje na tu dirljivu državnozajedničku katarzu bivšeg predsednika i ambasadora poslednjeg parodičnog oblika rasute Jugoslavije.
Mimo svog običaja da prećutkuje česte napade na svoju (nejasnu) ličnost i političku biografiju, Koštunica je odgovorio Đukanoviću. Otprilike kaže da je zgranut ili zblanut, tako nekako, da mu je svest čista, i sa njom kao takvom, mirno spava.
Odmah je stigao utuk na utuk. I Đukanović tvrdi da je pri savesti koja je čista, i da zdravo spava. Ali da ga raduje što više nema protokola koji bi ga doveli u nepriliku da se rukuje s Koštunicom. Čiste ruke, čista posla.
Naravno da su u opticaju preko svake mere teške optužbe. Nije Milo prvi koji je tako nešto uturio u uši političkoj javnosti, pa i policiji, tužilaštvima i porodicama stradalih. Lično mi je teško da poverujem da je V. K. inspirisao neka vrlo važna pogubljenja. Ali, takve zastrašujuće prozivke ne mogu se otkloniti demantijima, u kojima se optužbe odbacuju „s indignacijom”.
Koštunica, na primer, nikada i nikome nije odgovorio na pitanje zašto je otvoreno podržao pobunu „crvenih beretki”, on je jedini pravednik koji se peticijom izborio da ne ode pred istražnog sudiju.
Možda su optužbe za inspirisanje Đinđićevog ubistva zaista sumanute. Ako su takve, lako ih je otkloniti i ismejati neodbranjivom pravnom logikom.
Ovde je reč o čoveku koji se preliminarno brani „endemskim legalizmom”, poštovanjem svake demokratske procedure i drugih mehanizama koji na najmanju meru svode mogućnost sistemske zloupotrebe. Ali, zašto se (još) ćuti o falsifikovanom referendumu za donošenje „nepromenjivog” Ustava, koji nam je naturen bez rasprave i kao tajni dokument?
O tome Đukanović, naravno, nije govorio, baš njega briga za invalidni srpski ustav. Ali opori dijalog ove dvojice znamenitih balkanskih lidera, koji vuku gomilu repova za sobom i imaju mnogo putera i drugih masnoća na glavama, podseća nas da se u borbi za moć, za vlast, puca mnogo češće nego što mislimo.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 25.03.2013.
