Izvor: Politika, 15.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Snaga situacije
Pretpostavimo da živite u nacističkoj Nemačkoj u kojoj vaše komšije Jevreji preko noći nestaju u nepoznatom pravcu. Kako ćete reagovati? Ako niste nacista, verovatno ćete slegnuti ramenima. Pretpostavimo, međutim, da vas neko lično zamoli da učinite nešto da bi, bez potrebe da se izlažete velikom riziku, spasili Jevreje od sigurne smrti. Kako ćete tada reagovati? O tome postoje neki podaci. Neki Nemci su bili spremni da spasavaju Jevreje (čak iako su sebe time dovodili u rizičnu situaciju). >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Kako se kasnije ispostavilo, spasioci nisu bili ništa više altruisti od nespasioca. Objašnjenje za takve činove se pre može naći u snazi situacije: oni su bili zamoljeni da pomognu; prihvatanjem su hteli da izbegnu sramotu.
Sličan mehanizam mogao je da se primeti krajem prošle godine u kampanji posterima nevladine organizacije Aktivni centar. Na posterima se nalaze likovi poznatih ličnosti (uglavnom iz sveta zabave) ispod kojih je neka od sledećih poruka: „Kad neko plače ja ne zatvaram oči”; „Kad neko pati ja ne ćutim”; „Kad nekog tuku ja ne okrećem glavu”. Sve ove poruke odnose se na Kosovo i stav koji bi građani Srbije trebalo da imaju prema njemu. Može se zapaziti to da većina ljudi sa plakata nikada u javnosti nije rekla reč o Kosovu (a za neke je teško zamisliti da iskreno veruju u to što ispod njih piše). Ipak, pošto su bili direktno zamoljeni da podrže stav o Kosovu, bilo ih je sramota da odbiju.
Mogu li ovi uvidi da nam pomognu da nađemo odgovor na pitanje kako treba da se protumači izborna volja većine građana koja je 3. februara glasala za Borisa Tadića? Mogu. Evo kako. Na tim izborima kandidat Tadić pobedio je sa jasnom porukom da želi da Srbija sa Evropskom unijom potpiše ugovor o Stabilizaciji i pridruživanju (SPP)bez obzira na to kako se EU odnosila prema Kosovu. To tumačenje je, međutim, odmah počelo da se spori. Čulo se alternativno tumačenje po kome građani koji su glasali za Tadića ne smatraju da je ispravno bezuslovno ući u EU, odnosno da ne bi tako glasali da je ispred njih postavljen jasan izbor − Kosovo ili Evropska unija, te da bi većina Tadićevih birača odbila da uđe u Evropsku uniju ukoliko bi to podrazumevalo gubitak Kosova.
Kako je ovakvo čitanje izbornih rezultata moguće? Pošto ne možemo znati šta tačno misle građani, moramo da pretpostavimo da su se oni opredeljivali na osnovu poruke koju su kandidati slali. Tada je nemoguće zaključiti bilo šta osim da su Tadićevi birači glasali za bezuslovan ulazak u Uniju. Jer Tadić je takvu poruku poslao kada je 30. januara odbio zahtev koalicionih partnera (DSS i NS) da potpisivanje SPP uslovi odustajanjem EU od slanja administrativne misije na Kosovo. Da građani koji su glasali za Tadića zaista ispred evropske budućnosti stavljaju Kosovo, oni bi se ponašali kao premijer (bojkotovali bi izbore) ili bi većinski glasali za Tomislava Nikolića, jer to je svakako njegov politički prioritet, više nego bilo čiji drugi.
Sada u objašnjenje ulazi snaga situacije pomenuta na početku teksta. Nije potrebno da bilo ko poziva na referendum s pitanjem da li ste za Kosovo ili EU (koja potvrđuje i priznaje nezavisnost Kosova). Evropske integracije bi u takvoj vrsti izbora svakako bile odbačene, a pobedilo bi Kosovo. Ali to ovde nije poenta. Poenta je da li nam izbori od 3. februara govore bilo šta o tome kakav će odnos građani koji su glasali za Tadića imati kada se pitanje Kosova skine sa dnevnog reda. Jer kada bi protest zbog gubitka Kosova bio prioritetan, trajna i čvrsta orijentacija biračkog tela koje je podržalo Tadića, to biračko telo ne bi glasalo za bilo kog kandidata koji zagovara evropske integracije niti pre, ali niti posle čina „otimanja Kosova od strane EU”. Da je to tako pokazali su upravo rezultati predsedničkih izbora. (To ne mora da znači da će ti građani tada biti većina u Srbiji, jer, kako smo videli iz ovog glasanja, postoje još neka pitanja koja su u Srbiji važna a ne tiču se ni Kosova, ni evropskih integracija.)
Snaga situacije često ima jači uticaj na odluke pojedinaca od dispozicija ličnosti. Isto tako, njen uticaj opada što je situacija manje aktuelna, a više istorijska činjenica. Ako vas NATO bombarduje, masovno ćete podržavati Miloševića; jednom kada se bombardovanje završi a bombe zaborave, glasaćete masovno protiv njega. Ako uvedete vanredno stanje zbog proglašenja nezavisnosti dela teritorije za koji tvrdite da je vaša, a potom počnete da prstom pokazujete na izdajnike, nema razloga da mislite da će se bilo ko usuditi da pomisli kako Kosovo nije prioritet. Ali ako jednom zemlja izađe iz vanrednog stanja, tema zbog koje je ono uvedeno neće moći da utiče na stavove i ponašanje ljudi.
docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu
Dušan Pavlović
[objavljeno: 16.02.2008.]
