Izvor: Politika, 20.Nov.2013, 22:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Smrtonosna barica Srbija
Sećam se da smo kao deca hvatali rakove u moru, vadili ih iz vode i ubacivali u baricu koju smo prethodno napravili u plitkom udubljenju na obali. Gledali smo šta će se dogoditi. Umesto da pokušaju da izađu i spasu se, zbunjeni i uplašeni, nasrtali su jedan na drugog.
U skučenom prostoru, kao u ringu, vodili su žestoku borbu. Nisu popuštali sve dok jedni drugima ne bi pokidali klešta. Tako osakaćene smo ih vraćali u more i odlazili da se kupamo, razdragani i bezbrižni, ne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << razumevajući šta smo uradili i kakvo smo poprište iza sebe ostavili.
Deca ponekad znaju da budu brutalna, ali sam tek kasnije shvatio da je naša igra bila kobna po rakove, koji bez klešta, sasvim sigurno, nisu mogli da nastave da žive.
Taj mali prostor, ta smrtonosna barica, to je, zapravo, naša Srbija, u kojoj se kidamo do istrebljenja, besni jedni na druge što ne živimo bolje, što smo se zatekli tu gde jesmo, što nam sudbina nije podarila neko lepše životno okruženje.
Osmehujemo se u prodavnici, u banci sve može, u društvu zbijamo šale, fini smo i uglađeni prema političkim protivnicima i poslovnim partnerima, nežni prema deci i supružniku, gotovo se više ni sa kim ne svađamo, sve je kao u redu, a u nama ključa bes.
U klaustrofobičnoj atmosferi egzistencijalnog straha, uplašeni od onoga što se može desiti, sve češće reagujemo instinktivno. I najmanja nesuglasica može biti povod da se dohvatimo za guše, ne shvatajući da nas to sputava da se osvrnemo i potražimo izlaz.
Sve se više kinjimo, režimo jedni na druge, ujedamo se do smrti i sakatimo. I za sve nam je kriv „onaj drugi”. Priterani uza zid, primorani da se branimo od svega i svačega, a sebični i skloni da po svaku cenu štitimo svoje interese, u tom drugom više ne vidimo nekoga ko bi nam mogao biti od pomoći.
U njemu vidimo samo neprijatelja koji nam smešta i radi o glavi. Isto tako su se poneli i rakovi, istrgnuti iz prirodnog staništa i na silu premešteni u klopku na obali.
U takvoj jednoj klopci živimo isuviše dugo. Zato nije čudo što nam deca noževima, mačetama i bejzbol palicama sve češće nasrću jedni na druge. U Srbiji je sve više i samoubistava. Okružena vatrom, kada shvati da joj je kraj blizu i da će skoro izgoreti, škorpija sama sebe ubode i skonča od otrova namenjenog neprijatelju.
Mislim da je to u jednom svom delu iskoristio Miodrag Bulatović, kao metaforu za sudbinu ljudi koji su se našli u plamenu događaja, koje nisu izazvali i na koje nisu mogli da utiču.
Kada smo poslednji put bili jedinstveni? Verovatno u Prvom svetskom ratu. Uoči sukoba zvonila su crkvena zvona, pozivajući na mobilizaciju. Za samo tri dana pod oružjem je bilo 400.000 ljudi.
Posle tog rata, nošeni jedinstvom, postali smo važan deo velikog evropskog mora. Iz klopke u koju smo upali, sada nas može izvući samo novi talas, baš kao i onaj koji je jednom davno odneo rakove iz smrtonosne barice, vraćajući ih u more.
Brane Kartalović
objavljeno: 20/11/2013
