Izvor: Nezavisne Novine, 27.Jul.2016, 20:30   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Smrtna kazna? Da? NE!

ZA ili PROTIV smrtne kazne svojevrsna je lična i društvena drama, s elementima psihopatologije: i pobornici i protivnici naći će mnoštvo argumenata za podršku svom stavu, neretko podržanih etikom, javnim moralom, religijom ili naprosto životom koji obiluje teškim izazovima.

Na obodu centralne Evrope i njenom krajnjem jugu ovih dana smrtna kazna je top tema. S nekoliko stravičnih zločina jul je u Srbiji obnovio zahtev da se ona vrati; Evropska unija zahteva od Republike Srpske >> Pročitaj celu vest na sajtu Nezavisne Novine << da iz Ustava izbaci smrtnu kaznu; Taip Erdoan najavljuje da će posle neuspelog vojnog puča Turska vratiti smrtnu kaznu u svoje zakonodavstvo.

Ukoliko bi, uprkos ultimatumu EU, Turska to zaista učinila, bila bi uz RS i Belorusiju jedina evropska zemlja sa smrtnom kaznom, s tim što potonja nije članica Saveta Evrope, koji je rigorozan po ovom pitanju. Naravno, PROTIV. U Srbiji, podsetimo, neće biti pravne obnove najteže kazne, već pooštravanja zatvorskih kazni za silovanja dece i žena i obljubu nemoćnih lica. Takođe, smrtna kazna u Srpskoj odavno nije pravna realnost, iako je po Ustavu moguća.

Evo još nekoliko podataka: poslednja smrtna kazna u Srbiji izvršena je 14. februara 1992. u Somboru streljanjem Johana Drozdeka, četiri godine ranije osuđenog zbog silovanja i ubistva šestogodišnje devojčice Ivane. Kazna je izvršena samo nekoliko meseci pre nego što je tzv. Žabljačkim ustavom praktično ukinuta, mada je, slično pravnoj dihotomiji koja sada postoji u RS/BiH - Federaciji, od 1991. do 2001. Srbija nju i imala i nije imala.

Ustavom kojim je ustoličena kratkotrajna SRJ 1992, smrtna kazna je ukinuta za dela poput genocida, ratnih zločina, političkih i vojnih delikata - u to ratno vreme vreme potencijalno najviše optuženika! - ali njene dve federalne jedinice, Srbija i Crna Gora, u najvišim aktima i krivičnom zakonodavstvu imale su pravo da najtežu kaznu propišu za dela iz svoje nadležnosti, poput ubistava i razbojništava.

U tom periodu u Srbiji je izrečeno 19 smrtnih kazni, ali nijedna nije izvršena, već je posle zvaničnog ukidanja novembra 2001. i izmena krivičnog zakonodavstva 2002. zamenjivana najdužim zatvorskim (od 20 godina do izmena, 40 godina posle njih).

Prvi zatvorenici u Srbiji koji su služili kaznu od 40 godina zatvora bili su nekadašnji osuđenici na smrt, a prvi osuđen na maksimalnu kaznu je višestruki povratnik iz zatvora Goran Ilić (55) za ubistvo i silovanje Dušice Ilić (15). Među kasnijim osuđenicima na 40 godina zatvora su i ubice premijera Đinđića Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović, ubice i silovatelji dece Mališa Jevtović, Milinko Kušić, Dragan Nikolić, Dragan Đurić, Darko Kostić, kao i Boban Mitić za ubistvo žene, dvoje dece i tašte ili Dario Musić za ubistvo svoje devojke...

Iako ova nepotpuna krivično-pravna i kaznena statistika nije dovoljna za krupna zaključivanja, teško je odoleti utisku da smrtna kazna, kao i najteža zatvorska, ne utiče na učestalost i svirepost zločina. Uprkos tome, povremena ispitivanja javnog mnjenja u Srbiji pokazuju da ima više zagovornika "smrti u prisustvu vlasti" (Ivan Čolović) nego njenih protivnika. To je posebno izraženo u vreme teških zločina nad decom, kao što je to bilo i posle ubistava i silovanja male Katarine, pa Tijane i Ivane i ovih dana Anđeline.

 Naravno da je to lako razumeti; koji se roditelj, brat, sestra, deda, baba, kum, nije zapitao - kad čuje za monstruozna nedela - šta bi uradio silovatelju i ubici svog deteta, sestrice, brata, unučice, kumića!

Prvi poriv je uzimanje pravde u svoje ruke, zub za zub, oko za oko, bar kazne koje je u XIV veku propisivao Dušanov zakonik. Za silovanje odsecanje ruku i nogu (za vlastelu), a za raju smrt. Smrt je predviđana i za sva ubistva, a za umorstvo roditelja i dece na najsramniji način. Ognjem!

Pobornici smrtne kazne kao jedan od ključnih argumenata uzimaju delotvornost Dušanovog zakonika, koji je, navodno, znatno uticao na smanjenje broja najtežih krivičnih dela. Na njih ne utiče notorna činjenica da se i tada, kao i danas, sudilo samo uhvaćenima, te da je kriminologija toliko napredovala da je procenat uhvaćenih neuporedivo veći nego, ne samo u srednjem veku, već i u prošlom.

I, dabome, da je u zavađenim državama i državicama u brojnim ratnim pohodima mnoštvo zločina nad nejači bilo ne samo unapred oprošteno, nego i poželjno! Baš kao što je bio i u poslednjim balkanskim ratovima! I inim koji se vode danas na mnogim relacijama, uključujući i potencijalno najubitačniju religijsku.

No, vratimo se mirnodopskim zločinima i kaznama: zagovornici smrtne kazne prenebregavaju dramatičnu svetsku statistiku, koja pokazuje da je među osuđenima na smrt mnogo onih za koje naknadna ispitivanja pokažu da su bili nevini. Prema nekim tvrdnjama koje valja uzeti s rezervom, sudske greške se, posebno u zemljama poznatim po rigidnosti propisa i mnogim zabranama nespojivim s ljudskim pravima, ali i u modernijim društvima koja se nisu odrekla smrtonosne injekcije, streljanja i vešanja, taj procenat kreće do vrtoglavih - 30. No, treba li ponoviti maksimu da je i samo jedan nevin među stotinu krivih mnogo. Posebno, kada ga ubije sistem, pod čim se podrazumeva sadejstvo zakona i pravosuđa.

Na ovom posebno insistiraju etičari i pravnici, mada sa različitim porukama. Za prve je ubistvo, makar i države nad građaninom koji se ne pridržavaju pravila, naprosto ubistvo - jer je život iznad svega. Među njih se može ubrojiti i poznati pisac Borislav Pekić s tezom da je civilizacija koja ima smrtnu kaznu - cvilizacija smrti, te da je od smrtne teža kazna - na život. Na suprotnoj strani su filozofi smrti, koji su u XX veku kumovali holokaustu ili bar poslužili kao pokriće najmasovnije egzekucije u istoriji čovečanstva.

Pravnici, međutim, imaju različite pristupe. Za jednog od najpoznatijih srpskih advokata Tomu Filu, čuvenog i po uspešnim i neuspešnim odbranama najtežih zločinaca, kazna zatvora od 20 godina je više nego dovoljna, maksimalnu od 40 smatra praktično doživotnom i u mnogim domenima težom i od smrtne. Nasuprot njemu, ugledni kriminolog i psiholog Dobrivoje Radovanović se zalaže za doživotnu robiju, naglašavajući da je osnovni princip kazne prevaspitanje i zaštita društva, a smrtna kazna nije spojiva s tim načelima.

Na istom tragu je i profesor krivičnog prava Goran Ilić, koji ukazuje na još dva aspekta: počinioci nikada ne razmišljaju o kazni, već se plaše mogućnosti da budu otkriveni i da delo bude dokazano. Da je drugačije, oštra kaznena politika bi na svim meridijanima zakonomerno smanjila procenat zločina. Ilić kaže i da je sa stanovišta počinilaca doživotna kazna humanija od maksimalne, jer se onaj ko provede 40 godina u zatvoru teško može navići na slobodu. A moglo bi se dodati i sigurnija za društvo, jer bi se srazmerno često moglo dogoditi povratništvo.

O svemu ovome, s istim opredeljenjima, raspravlja se od prvog ukidanja smrtne kazne u Venecueli 1863, s podjednako laičkih i stručnih "za" i "protiv", s tim što je uprkos njenoj snazi u najmnoguljudnijim zemljama na svetu većina zakonodavstava nema. I sem Turske nema naznaka resturacije. A šta bi obnova smrtne kazne mogla doneti civilizaciji, teško je i naslutiti u ovako isparcelisanom svetu! Zapitajmo se koliko bi učitelja, sudija i novinara, uz oficire, u Turskoj moglo biti drastično osuđeno da je na snazi smrtna kazna? I da li bi se ta vrsta kažnjavanja završila samo na stvarnim i navodnim pučistima? Šta ako bi povreda granice bila delikt dovoljan za vešala, da li bi ilegalni migranti želju za životom platili smrću?

I da li bi se takva kazna mogla zaustaviti na granicama jedne od najznačajnijih evropskih zemalja ili bi se širila kao gangrena?

Nastavak na Nezavisne Novine...