Izvor: Glas javnosti, 26.Apr.2009, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Smrt za „kombi-stranke“
Srbi su, kanda, oduvek bili i zanavek će biti jedini narod na svetu koji o svemu zna sve, a ponajviše o fudbalu i politici, pa se tako, na svakom prigodnom rodbinsko-prijateljskom okupljanju, već posle prve čašice nekakve žestine, obavezno zapodene ozbiljna politička rasprava. Svi znaju šta nam to o glavi rade demokrate ili radikali, šta je kupio Čeda, šta radi Velja, gde je Voja i kakav je politički program nove Tomine stranke... Otkad je bio u „Velikom bratu“, još su i načuli >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << za Nenada Čanka i njegovu LSV u Vojvodini, ali kad ih priupitate ko su i šta rade preostale srpske stranke, nastane tajac, koji čak ni nadaleko čuvena srbijanska obaveštenost ne može da prekine. Za većinu njih niko nikad nije ni čuo, sedišta su im po privatnim stanovima, a nazivi najneobičniji: Savez svih Srba sveta, Velika rokenrol partija, Beo-građanska stranka, Stranka deviznih štediša, Seljačka veterinarska stranka, Narodna računarska stranka, Stranka simpatizera sporta... U registru političkih partija Srbije, obnarodovanom na Internet sajtu Ministarstva državne uprave, trenutno ih je upisano čak 485, od kojih se kao aktivno vodi 445, dok ih je 40 ove godine izbrisano sa spiska. To nije ništa, s obzirom da je lane u registre kao aktivno bilo upisano 575 političkih organizacija - 442 u evidenciji Ministarstva za državnu upravu i 133 u nekadašnjem Saveznom registru. Skupa - oko 700. Svako ko je u skladu sa onim još vladajućim Zakonom o političkim organizacijama iz 1990. godine uspeo da skupi 9.050 dinara za registraciju i 100 potpisa, a to, da se ne lažemo, uz desetak dobrih prijatelja, širu zaboravljenu rodbinu i ponekog kolegu s posla, i nije bilo tako teško, mogao je u Srbiji da stane na nekakvu livadu i ponosno izjavi: „Ja sam predsednik stranke“. E sad, to što je stranka patuljasta, pa može da se potrpa u poveći autobus ili kombi, a na izborima dobija manje glasova no što je potrebno za registraciju, nema veze. Bitno je samo da si velika faca u maloj bari.
E, upravo tome bi, uglavnom se slažu političari, na put trebalo da stane novi zakon o političkim strankama, koji će se uskoro naći pred poslanicima Skupštine Srbije, a kojim će za osnivanje stranke u Srbiji biti potrebna podrška bar 5.000 punoletnih, poslovno sposobnih građana. Ili 10.000 potpisa, ukoliko budu usvojeni amandmani koje predlažu DSS i SNS. Pošteđene su samo stranke nacionalnih manjina sa manje od 50.000 pripadnika, kojima je, po ovom nacrtu, potrebna podrška 500 punoletnih državljana.
EKSPLOZIJA DEVEDESETIH
Posle komunističkog jednostranačja, Srbi željni demokratije pohrlili su da osnivaju političke partije, pa je samo te 1990. godine, shodno Zakonu o političkim organizacijama i Zakonu o udruživanju građana, registrovano čak 60 partija. Tokom 2007. registrovano je više od pedeset novih stranaka, da bi broj političkih stranaka u jednom trenutku dostigao impozantnu cifru od oko 700. Ako je i u Srbiji, mnogo je, posebno ako se zna da se mnogima od njih aktivnosti završe samim upisom u registar. Iako je Srpska svetosavska stranka prva stala u red za upis, pod brojem 1 je ipak upisan SPS, odmah ispred SPO Vuka Draškovića. DS je pod rednim brojem 7, dok je DSS Vojislava Koštunice upisana u registar 31. avgusta 1992. godine. SRS je 25. februara 1991. registrovana pošto je avgusta 1990. godine iz zabranjen Šešeljev Srpski četnički pokret.
Petooktobarska revolucija bila je prekretnica za raznorazne ravnogorce, pa se prvi upisao Ravnogorski pokret slobode koji je, u Slobino vreme, čak devet puta bio odbijan. Dugo je u Srbiji bila eksponirana Partija običnih pijanaca (P. O. P.), Bore Đorđevića, koja je posle odluke vlasti da im zabrani rad, preimenovana u Partiju Iskrenih Časnih Korisnika Alkohola. A, i novosadska rok grupa „Zbogom, Brus Li“ nedavno je osnovala svoju „Partiju smeha“...
SRBIJA DO PACIFIKA
Australija ima 58 registrovanih stranaka, Kanada samo 19, dok u Indiji, najmnogoljudnijoj zemlji sa parlamentarnom demokratijom, postoji jednocifren broj stranaka. Na političkoj sceni SAD nadmeću se Republikanska i Demokratska stranka. Politički život je manje-više hladan i dosadan i dugo je odolevao šali i pošalici, ali je taj trend davno zagazio i u manje vesele države od Srbije. Jeste li čuli za Stranku umerenog napretka u granicama zakona, Balbinovu poetsku stranku, „Hoću svoju šansu“, Stranku budućnosti, koja u Holandiji okuplja strastvene ljubitelje stalnog partijanja, Poljsku stranku ljubitelja piva, koja je 1991. godine ušla u parlament sa 16 članova, Stranku pasa s dva repa iz Mađarske, Stranku nosoroga iz Kanade, Crkvu militantne Elvisove partije, Tedi Ber alijansu, Stranku smrti, tamnice i poreza iz Velike Britanije, Stranku besplatnih kondoma, Impotentne egzistencijaliste iz Italije, Stranku plavuša iz Rusije... I u državama nastalim raspadom SFRJ postoji nekoliko takvih stranaka. U Hrvatskoj su tako registrovane partije: Abeceda demokratije, Hrvatsko zvono, Hrvatska stranka naravnog zakona i Moje malo Medimurje. U Sloveniji postoji Savez poštenih ljudi i Lista za čistu pitku vodu, u Crnoj Gori delovale su Partija ljudskog puta i Kulturno udruženje radnika alternative Cetinje skraćeno, s oproštenjem, K. U. R. A. C. U BiH je, takođe, osnovana najmnogoljudnija virtuelna „Stranka kokuza“, dok u Republici Srpskoj deluje Srpska pacifistička stranka „Srbija do Pacifika“, koja svakog 1. aprila organizuje veliki stranački skup.
Александро, Александро... Ја не користим реч партија, осим кад треба да објасним да је не користим. ;-) Није реч о речи, наравно.
Морам да скренем пажњу на неколико вриштећих делова овог чланка.
Прво, да ли би било лоше да имамо 1.429.587 странака? Не би. Чувени регистар не захтева да се врте педале да би постојао, а упис се плаћа, па би странчарење само лило запажену количину новца низ левак угуран у грлић буџета. Ја то мало о министровим лажима. :-/
Сада је омиљено убеђивање читалаца да је нешто лоше зато што се за то издваја новац из буџета. Лепо. Буџет служи за трошење новца на оно што нам је потребно. Да ли нам је потребно право да бирамо и будемо бирани? Можда и јесте... Али, на мале странке се не троши државни новац. За изборе се увек издваја законом прописани износ, без обзира на број ученика. Зна се коме тај новац по правилу иде. Са непријатношћу у трбуку их гледамо свих ових година.
Укидањем малих странака порески обвезници неће уштедети ни динар. Изгубиће. Мале странке неће плаћати књижење, извод из ЗИС-а, сопствене муке у Пореској управи и друго. Печаторесци се неће радовати. Већ их видим намрштене. Банке неће осетити, јер је код нас проток новца јавно доступан - немамо паре. То и јесте разлог за нашу маленкост. То и чињеница да неки од нас немају образ ко ђон, за разлику од министра Марковића.
Пред крај морам да напишем да треба да се опроба свако ко мисли да је учешће на изборима некоме извор зараде. Од срца препоручујем, јер о заради учешћем на изборима може да мисли само особа без знања о изборним радњама.
Поручујем Марковићу да овај закон неће да нас заустави, иако су нам запретили „свим средствима“. Даће нам разлог више да опстанемо и ојачамо, јер не желимо Србију у којој се власт обара куком и мотиком, него поштеним изборима.
И, за крај, наводим извод из разматрања о уништавању противничких политичких покрета, речи једног познатог политичара:
„Стога је и овде, као и при свакоме расту, прво време детињства још и најближе могућности да буде изложено уништењу, док са растом година расте и отпорна снага, да би тек код приближавања старосне слабости поново узмакла пред новом младошћу, иако у другом облику и из других разлога.“, Адолф Хитлер.
Свако добро.
